Nakon dvanaest godina u inostranstvu,porodica Gašanin se vratila ku?i 

Ponekad je život ono što se dešava, suprotno od onoga što ?ovek isplanira. Nestabilne i krizne devedesete u našoj zemlji, kreirale su živote mnogim porodicama koje su, tragaju?i za sigurnijom egzistencijom, napuštale zemlju i odlazile u inostranstvo. Takve porodice u Sjenici su brojne. Neki su još uvek ''sa druge strane'', ali ?e morati da se vrate. Malobrojni su se snašli i ostali tamo. Mnogi su se vratili, ali još uvek ima onih koji bi želeli da odu odavde. Njihove životne pri?e su na neki na?in sli?ne, ali istovremeno i vrlo razli?ite. ''Ve?iti stranci'' ma gde bili, im je zajedni?ko obeležje.
Porodica Gašanin iz Sjenice, nakon dvanaest godina u inostranstvu, vratila se u rodni kraj. Morali su da se vrate, kažu. Ali, kada bi im se pružila mogu?nost, ponovo bi otišli tamo. ''Sa suprugom i dvoje male dece, otišao sam iz Sjenice u Nema?ku 1992.godine. bilo je teško, ali smo, kao i mnogi tada, smatrali da je tako bolje i sigurnije zbog dece. Najstariji sin Esmin je imao tri, a ?erka Ermina jednu godinu'', pri?a Rešad Gašanin. Prve dve godine proveli su u kolektivnom smeštaju u Nema?koj. ''Prvih godinu dana, morali smo da se prijavljujemo svakodnevno, a kasnije jednom nedeljno. Nije bilo lako, ali deca tada nisu išla u školu'', prise?a se Rešadova supruga Mersija.                                                                                             Nakon dve godine u kolektivnom smeštaju, sa toje dece –  tamo je ro?en mali Ermin – morali su da napuste Nema?ku 1994.godine. Tada su odlu?ili da odu u Holandiju. ''U Holandiji nam je bilo stvarno lijepo. Prihvatili su nas kao da smo ro?eni tamo. Dobili smo ku?u i deca su tamo pošla u školu. Ali, bilo je i vrlo teško! Kada se samo setim da sam sa tri re?nika: srpsko-nema?ki, nema?ko-holandski i holandsko srpski, pokušavala da im pomognem da urade doma?e zadatke. Puno sam radila sa njima. Vredelo je i ne žalim. Deca su naša budu?nost! Zbog njih se živi'', kaže Mersija.
Kada su se, još jedanput adaptirali na novu sredinu, i deca stekla prijatelje Holan?ane, usledila je još jedna selidba. Po pravilima azilske procedure, u drugoj zemlji, jer su predhodno bili u Nema?koj, nisu mogli dobiti azil, kaže Rešad. Posle pet godina provedenih u Holandiji, ponovo su se vratili u nema?ki kolektivni smeštaj. Nema?ka škola, nema?ki jezik, novi drugari. Deci je bilo najteže. ?esto su plakali i pitali ''mama, dokle više?'' Zbog Mersijinih zdravstvenih problema, ?estih napada migrene, jedan lekar im je pomogao da dobiju stan, koji su u po?etku delili sa još jednom porodicom. I kada su pomislili da su se kona?no snašli, ponovo selidba i povratak ku?i.
''Radio sam i tamo nau?io mnoge gra?evinske poslove. ?ovek mora da radi, a od njega samog zavisi kako ?e se sna?i. Nema?ka pruža mogu?nosti i za rad i za zaradu, ali ipak, mi smo tamo stranci. Stalne procedure produžavanja boravka, stalni pokušaji da se, na legalan na?in ostane tamo… Na nas je konstantno vršen pritisak da moramo da se vratimo u našu zemlju. Mesec dana pred povratak, kada su nam dojavili da ?emo biti deportovani, morali smo napustiti stan. Otišli smo i kod ženinog brata i tamo smo bili još mesec dana. Preko advokata sam stupio u kontakt sa policijom za strance, i potpisao da ?u dobrovoljno napustiti zemlju. Tako je i bilo. Došli smo ku?i avgusta 2004.godine, sa nešto ušte?evine i 1500 evra, što smo dobili zbog dobrovoljnog napuštanja'', kaže Rešad.
Još jedna selidba, i ponovo stranci! Imali su gde da se vrate. Imali su ku?u, ali ni do danas nemaju posao! Rešad je ranije radio u metalnom preduze?u ''Napredak'', a Mersija u ''Vesni''. Tih preduze?a više nema. ''Odmah po povratku, kaže Rešad, prijavili smo se u službu za zapošljavanje. Niko nas, tri i po godine, od kada smo povratnici nije pitao od ?ega živimo. Ali hvala Bogu da imam zanat! Imamo jednu kravu, ja se privatno bavim keramikom i planiram da registrujem radnju.''
Šesto?lana porodica Gašanin sada živi u Sjenici. U rodnom kraju su opet stranci. Ste?ene navike se teško menjaju. Najteže je, kažu, bilo deci da se priviknu na jezik, još jednu novu školu i drugare. Najmla?i sin Rahim, koji je ro?en 2001.godine u Nema?koj, najlakše je podneo selidbu. U Sjenici je po?eo školovanje, tako da nije menjao škole. Sin Ermin i ?erka Ermina su sada u gimnaziji. Nastavili su školovanje nakon mukotrpnog perioda privikavanja. A najstariji sin Esmin je dve godine ispred svoje generacije i studira nema?ki jezik u Novom Pazaru. Esmin je druga godina fakulteta, i kaže da je mnogo lakše naviknuti se na bolje uslove nego na lošije. I u lošijim uslovima on se ipak snašao, za razliku od onih koji u takvim situacijama ?esto posustanu. U ku?i porodice Gašanin se svakodnevno prate nema?ki TV kanali. Tek da se jezik ne zaboravi! A kada bi im se, i posle svega, pružila prilika da ponovo odu u Nema?ku, rado bi je prihvatili.