Nije baš čest slučaj da čovek proživi čitav jedan vek i dočeka stoti roÄ‘endan. Jedna od retkih je starica Stanimirka Vulović iz sjeničkog sela Strajiniće. Na njen stoti roÄ‘endan, zatičemo je nedaleko od kuće kako šeta, pomalo odsutnog, zamišljenog pogleda, i kao da ne čuje žagor razdragane dečice oko sebe. To su joj, kaže, praunuci, ali ne može da se seti koliko ih ukupno ima.
Pristaje na razgovor, i iznenaÄ‘eno pita kako smo znali za roÄ‘endan! ''Ne postoji recept za dug život – kaže –  To je prosto Bog dragi tako odredio! Oduvek sam živela na selu. Hrana je ranije bila zdravija, i mi smo ovde jeli jaku hranu, ali i radili naporno. Radila sam u polju, u kući, tkala, plela, šila… Bogami se danas to više ne radi. Nema potrebe'', govori starica, od godina umorno se smešeći i brišući vlažne oči maramicom. Vid joj je, kaže, oslabio. Ali ne ide više kod lekara, niti pije lekove. Dosta je, kaže, sto godina za jedan život.                                            
''Ja sam se naživela. Izrodila sam četvoro dece, a ja sam svojoj majci bila deseta! Unučadi imam devetoro. Za praunuke ne znam da vam kažem, koliko ih imam. Važno je što su svi oni dobro i zdravo i što im ništa loše nisam videla, a onda je i meni dobro. Da nije tako, ne bih ja dočekala stotu. Želja mi je samo da dočekam da mi Bog da laku smrt.''

Facebook komentari