Kolumna – Gubimo samo ono Äega se sami odriÄemo
Sjenica i Pešter su od davnina predstavljali sinonim za cistu sredinu i netaknutu prirodu. Nažalost, devedesetih godina XX veka, narušena je iskonska prirordna ravnoteža, i to nasilje coveka nad prirodom traje sve do danas. U našem kraju postoje 4 velika ekološka problema: zagadenje reka i podzemnih voda, uzgoj krompira na ekološki neprihvatljiv nacin, divlje deponije i posledice NATO bombardovanja vojnog aerodroma ''Vapsko polje''.
Gradani Sjenice su napokon uvideli da se pojavila neminovnost stvaranja širokog fronta koji ce stati na put daljoj degradaciji prirode. Tako je 2005.godine osnovano ekološko udruženje gradana ''Eko – Pešter'', sa prevashodnim ciljem zaštite životne sredine i podizanja ekološke svesti. Ono je odmah stupilo u kontakt sa ''Zavodom za zaštitu prirode Srbije'', i u saradnji s njim, cinilo sve napore za zaštitu kolonije beloglavih supova (Gyps fulvus), a sve to kroz organizaciju prezentacija i pružanju pomoci na terenu strucnjacima date oblasti. Ovo udruženje je i clan ''Foruma za zaštitu sliva reke Lim''. Uspostavljena je saradnja sa velikim brojem nevladinih organizacija, u regionu i zemlji, a sve u cilju realizacije zajednickih projekata. Aktivno je ucestvovalo u realizaciji projekta ''Razvoj seoskog turizma'', pa je iz toga proizašao i turisticki vodic za Priboj, Prijepolje, Novu Varoš i Sjenicu. Trenutno je u toku realizacija projekta ''Mladi cuvari prirode'', koji je podržao PRO program, a u okviru kojeg je održan seminar za nastavnike biologije i geografije.
I pored toga, rad našeg udruženja je povezan sa brojnim poteškocama. U više navrata smo tražili pomoc u cilju obezbedivanja prostora za rad, ali ni do danas nismo dobili pozitivan odgovor. Jasno je da bi ''Eko – Pešter'', uz konkretnu pomoc lokalne samouprave, postigao daleko bolje rezultate. Dok se to ne desi, na terenu ce i dalje vladati haoticno stanje: trovanje zemljišta, zagadenje voda, ubijanje biljnog i životinjskog sveta. Podimo redom. Jablanica je sada skoro mrtva reka. Njeno ubijanje je zapocelo enormnim oduzimanjem vode sa njenog izvorišta, pa je preostala kolicina vode u koritu ispod svakog biološkog minimuma. Prilikom vodosnabdevanja brojnih sela na njenim obalama, voda je krajnje neracionalno trošena, a pokušaj uvodenja takozvanih ''vodomera'', nije uspeo. Navodnjevaju se bašte, travnjaci i livade. Inspekcijske službe o tome uopšte ne vode racuna. Nekada mocna, a pitoma Jablanica, dubokih zelenih virova, danas je samo mali, usporeni i zamuljeni potok! Sve se to dogodilo zahvaljujuci našem nemaru, pohlepi i ravnodušnosti jer, gubimo samo ono cega se sami odricemo. Skoro ista sudbina ceka njenu stariju sestru Vapu, realizacijom projekta eksploatacije njenog izvora za potrebe rudnika uglja Štavalj. Taj rudnik je u potpunosti zagadio reku Knežnicu, desnu pritoku Vape. Štaviše, u poredenju sa Jablanicom, Vapa je u goroj situaciji, jer se na njenim obalama proizvodi krompir, na ekološki sasvim neprihvatljiv nacin, uz upotrebu nekontrolisanih kolicina pesticida, insekticida i fungicida. Iz tog razloga, riblji fond naglo siromaši i nestaje, i pored dosta revnosne ribocuvarske službe.
U ekosistemu livada se sve više pojavljuju korovske biljke. Neke od njih su izuzetno otrovne, kao što su bunika i tatula, dok istovremeno išcezava izuzetno dekorativna ''tankolisna perunika''. A do pre samo par godina, na trecem kilometru puta Sjenica – Novi Pazar, prostirale su se prostrane livade, koje su bile žute od ''tepiha'' kantariona, koji je u svetu veoma cenjen zbog njegove lekovitosti. Tu je rasla i biljka ''vilino sito'', poznati indikator ciste životne sredine. U Evropi je vec sasvim nestala, a i mi smo je izgubili. Na 360 hektara zasejanih krompirom, koriste se ogromne kolicine svakovrsnih hemikalija koje su štetne i za coveka. Možemo samo da zamislimo kuda odlaze ti otrovi! Šta ce biti sa zemljištem, podzemnim vodama i Vapom u vreme jesenjih kiša i prolecnog topljenja snega? Šta ce biti sa proizvodnjom zdrave hrane, koja predstavlja najvecu razvojnu šansu našeg kraja? Da li je trenutna ''epidemija'' kancerogenih bolesti u sjenickom kraju samo slucajnost!? Mnogo je pitanja koja ostaju bez odgovora.
I dok su naši politicari uglavnom preokupirani brojnim izborima i uskostranackim interesima, stanje na polju ocuvanja zdrave životne sredine, drasticno se pogoršava! Stare deponije se povecavaju, a pojavljuju se i nove, na mestima gde ih ranije nije bilo. Tipican primer je vojni aerodrom ''Vapsko polje'', koji je stradao u NATO – kampanji, pre skoro deset godina. Krateri u zemlji i polusrušeni avionski hangari ove 2008.godine, služe kao ''zgodno mesto da se otpad posadi''. Svakovrsni otpad, a posebno klanicni konfiskati. Centralne i prilazne aerodromske piste, nažalost, samo još više olakšavaju nekontrolisano dopremanje smeca iz obližnjih naselja i samog grada. Na kraju, sve postaje apsurdno! Kontaminirani prostor danas služi kao pašnjak stadima goveda i ovaca. Sjenicki aerodrom nije usamljen, ali je tipican primer naše nebrige prema sredini koja nas okružuje. Takode, i mesta gde se održavaju vaširi se polako ali sigurno pretvaraju u smetlišta. U tom smislu Breza je narocito ugrožena, jer se vaširi održavaju cak tri puta godišnje, nakon cega ostaju gomile svakovrsnog otpada koji niko ne uklanja. Treba imati na umu da u teškim slucajevima priroda uvek žestoko uzvraca udarac. Boim se, da se na ''bumerang efekat'' nece cekati dugo!
Ako se zakasni sa budenjem ekološke svesti stanovništva o neophodnosti konkretne akcije, sjenicki kraj ce izgubiti onu svoju staru prepoznatljivost. Možda ce i dalje biti neka, uslovno receno, ''oaza zdrave sredine'' u odnosu na ostale krajeve naše zemlje i Evrope, ali nikada više ono što je nekada bio.
''Zagadenje životne sredine je cena koja mora da se plati industrijalizaciji, višem standardu, boljem životu'', kažu oni koli sebe unapred smatraju pametnim i bitnim likovima i ''vlasnicima'' naših života. To je laž! Jer, posle svega ostace samo opustošena polja, zagadene vode, ruinirani pejzaži, naše osiromašene duše i bezosecajni pogledi. Izgleda da su mnogi zaboravili da smo ovu Planetu samo posudili od svojih potomaka!
I pored toga, rad našeg udruženja je povezan sa brojnim poteškocama. U više navrata smo tražili pomoc u cilju obezbedivanja prostora za rad, ali ni do danas nismo dobili pozitivan odgovor. Jasno je da bi ''Eko – Pešter'', uz konkretnu pomoc lokalne samouprave, postigao daleko bolje rezultate. Dok se to ne desi, na terenu ce i dalje vladati haoticno stanje: trovanje zemljišta, zagadenje voda, ubijanje biljnog i životinjskog sveta. Podimo redom. Jablanica je sada skoro mrtva reka. Njeno ubijanje je zapocelo enormnim oduzimanjem vode sa njenog izvorišta, pa je preostala kolicina vode u koritu ispod svakog biološkog minimuma. Prilikom vodosnabdevanja brojnih sela na njenim obalama, voda je krajnje neracionalno trošena, a pokušaj uvodenja takozvanih ''vodomera'', nije uspeo. Navodnjevaju se bašte, travnjaci i livade. Inspekcijske službe o tome uopšte ne vode racuna. Nekada mocna, a pitoma Jablanica, dubokih zelenih virova, danas je samo mali, usporeni i zamuljeni potok! Sve se to dogodilo zahvaljujuci našem nemaru, pohlepi i ravnodušnosti jer, gubimo samo ono cega se sami odricemo. Skoro ista sudbina ceka njenu stariju sestru Vapu, realizacijom projekta eksploatacije njenog izvora za potrebe rudnika uglja Štavalj. Taj rudnik je u potpunosti zagadio reku Knežnicu, desnu pritoku Vape. Štaviše, u poredenju sa Jablanicom, Vapa je u goroj situaciji, jer se na njenim obalama proizvodi krompir, na ekološki sasvim neprihvatljiv nacin, uz upotrebu nekontrolisanih kolicina pesticida, insekticida i fungicida. Iz tog razloga, riblji fond naglo siromaši i nestaje, i pored dosta revnosne ribocuvarske službe.
U ekosistemu livada se sve više pojavljuju korovske biljke. Neke od njih su izuzetno otrovne, kao što su bunika i tatula, dok istovremeno išcezava izuzetno dekorativna ''tankolisna perunika''. A do pre samo par godina, na trecem kilometru puta Sjenica – Novi Pazar, prostirale su se prostrane livade, koje su bile žute od ''tepiha'' kantariona, koji je u svetu veoma cenjen zbog njegove lekovitosti. Tu je rasla i biljka ''vilino sito'', poznati indikator ciste životne sredine. U Evropi je vec sasvim nestala, a i mi smo je izgubili. Na 360 hektara zasejanih krompirom, koriste se ogromne kolicine svakovrsnih hemikalija koje su štetne i za coveka. Možemo samo da zamislimo kuda odlaze ti otrovi! Šta ce biti sa zemljištem, podzemnim vodama i Vapom u vreme jesenjih kiša i prolecnog topljenja snega? Šta ce biti sa proizvodnjom zdrave hrane, koja predstavlja najvecu razvojnu šansu našeg kraja? Da li je trenutna ''epidemija'' kancerogenih bolesti u sjenickom kraju samo slucajnost!? Mnogo je pitanja koja ostaju bez odgovora.
I dok su naši politicari uglavnom preokupirani brojnim izborima i uskostranackim interesima, stanje na polju ocuvanja zdrave životne sredine, drasticno se pogoršava! Stare deponije se povecavaju, a pojavljuju se i nove, na mestima gde ih ranije nije bilo. Tipican primer je vojni aerodrom ''Vapsko polje'', koji je stradao u NATO – kampanji, pre skoro deset godina. Krateri u zemlji i polusrušeni avionski hangari ove 2008.godine, služe kao ''zgodno mesto da se otpad posadi''. Svakovrsni otpad, a posebno klanicni konfiskati. Centralne i prilazne aerodromske piste, nažalost, samo još više olakšavaju nekontrolisano dopremanje smeca iz obližnjih naselja i samog grada. Na kraju, sve postaje apsurdno! Kontaminirani prostor danas služi kao pašnjak stadima goveda i ovaca. Sjenicki aerodrom nije usamljen, ali je tipican primer naše nebrige prema sredini koja nas okružuje. Takode, i mesta gde se održavaju vaširi se polako ali sigurno pretvaraju u smetlišta. U tom smislu Breza je narocito ugrožena, jer se vaširi održavaju cak tri puta godišnje, nakon cega ostaju gomile svakovrsnog otpada koji niko ne uklanja. Treba imati na umu da u teškim slucajevima priroda uvek žestoko uzvraca udarac. Boim se, da se na ''bumerang efekat'' nece cekati dugo!
Ako se zakasni sa budenjem ekološke svesti stanovništva o neophodnosti konkretne akcije, sjenicki kraj ce izgubiti onu svoju staru prepoznatljivost. Možda ce i dalje biti neka, uslovno receno, ''oaza zdrave sredine'' u odnosu na ostale krajeve naše zemlje i Evrope, ali nikada više ono što je nekada bio.
''Zagadenje životne sredine je cena koja mora da se plati industrijalizaciji, višem standardu, boljem životu'', kažu oni koli sebe unapred smatraju pametnim i bitnim likovima i ''vlasnicima'' naših života. To je laž! Jer, posle svega ostace samo opustošena polja, zagadene vode, ruinirani pejzaži, naše osiromašene duše i bezosecajni pogledi. Izgleda da su mnogi zaboravili da smo ovu Planetu samo posudili od svojih potomaka!
Samir Selmanovic, clan Upravnog odbora ekološkog udruženja ''Eko – Pešter''
Facebook komentari