Sjenica je verovatno, jedini grad u svetu koji je podigao spomenik kulturi koja nestaje. Još osamdesetih godina prošlog veka, počeo je da se gradi dom kulture. U sklopu njega planiran je i prostor za biblioteku. Betonski skelet je podižen i tu se stalo. Od izbora do izbora obećanja se daju, ali niko ništa ne preduzima i da se uradi nešto. U decembru 2006.godine, ondašnji ministar kulture, g-din Kojadinović je obećao sredstva za biblioteku (100.000 evra) i dao malo nade. Ali, kako su kod nas česti izbori, a data obećanja predhodnih ministara nisu obavezujuća za nove, tako je i ostalo. Betonski skelet je i dalje ostao kao svedok prošlih vremena. Dobio je novu namenu. Susedi u njemu, u toku zime, ostavljaju drva, a ima i onih snalažljivih koji i seno za stoku skladište. Bar im ne kisne.

U međuvremenu, u centru Sjenice je izgrađena zgrada koju prozvaše Tržni centar. Obećaše biblioteci prostor u njemu. Izvršni savet Skupštine Opštine donese odluku 2004.godine da drugi sprat Tržnog centra bude prostor za gradsku biblioteku. Obećali su lokalni čelnici da će opremiti taj prostor i da će biblioteka konačno dobiti ”krov nad glavom”. Obećali i stali. Čekaju bolja vremena. Ne samo da nema para za opremanje prostora, već nema para ni za nabavku knjiga. Već dve godine sjenički bibliotekari ne posećuju Sajam knjiga. Kažu da nam je i ovako lepo. Ima knjiga dosta i ako neko hoće da čita neka čita. Nisu valjda ludi da nabavljaju nove, kad ni ove narod nije pročitao. Ali, isto tako znaju prigovoriti kako biblioteke u susednim opštinama imaju više knjiga od nas. Samo još da se sete i pitaju koliko ko odvaja za kupovinu knjiga. Sve bi im bilo jasno. Verovatno je susedima fond za reprezentaciju manji.
Prostor namenjen biblioteci je već opremljen. Zvanično, niko ne zna ko ga oprema. Čaršijske priče ne treba slušati, mada ”gde se grm mrda, nešto ima”. Vrme će razrešiti mnoge dileme. Samo da ne bude kasno!

Višestranački izbori do sada su ostavili dubok trag u sjeničkoj biblioteci. Svaka vlast je do sada dovodila nekog i zapošljavala. Nisu nikoga u biblioteci pitali da li nam je neko potreban ili ne. Biblioteka je bila poligon za ”potkusurivanje” koalicionih želja. Nije problem što dovode svoje ”kadrove” i zapošljavaju. Problem je u tome što su, baš oni, najveći kritičari bibliotečkog kadrovanja. Ima vas mnogo, kažu oni dolazeći na vlast. Prvu godinu vladavine kritikuju prekomernu zaposlenost u biblioteci, a već u sledećem periodu vladavine ”zaborave” šta su rekli i dovode nekog svog. I pored toga što su lokalni čelnici svake sedmice tražili Izveštaj o broju zaposlenih u biblioteci, memorija ih ne bi dobro služila. U predizbornim kampanjama bi u medijima lansirali podatke da nas ima mnogo više. Trebalo je stvoriti prostor za nekog svog, ako dođu na vlast.

Možda bi trebalo lokalne čelnike poslati na seminare koje organizuju biblioteke. Možda bi tako naučili šta je biblioteka, koja joj je namena i šta je njen osnovni cilj postojanja. Nije osavremenjavanje biblioteke samo zapošljavanje novih radnika. To je nešto sasvim drugo. Obezbeđivanje prostornih uslova je jedan od glavnih zadataka lokalne samouprave. Kompjuterizacija i umrežavanje u sistem biblioteka Srbije je isto tako važan korak u praćenju savremenih tokova bibliotekarstva. O nabavci knjiga da ne govorimo. Da je kojim slučajem lokalna vlast, kao osnivač biblioteke, obišla biblioteku, videla bi u kakvim uslovima rade njeni radnici. Videla bi da je 30.000 knjižnih jedinica smešteno na 80 metara kvadratnih, računajući tu i kancelariju za knjigovodstvo i obradu knjiga, kao i mokri čvor. Videla bi da su prostorije niže od trotoara za 30 centimetara. Videli bi opštinski čelnici da je razmak između polica 40 – 50 centimetara, umesto normalnih 80, i da se vrlo teško dolazi do tražene knjige. Videli bi oni da nemamo čitaonicu, prostor za dečije odeljenje, naučno, zavičajno i druga odeljenja potrebna za normalan rad biblioteke. Umesto da nas obilaze, oni nas zaobilaze. Ali nas zato redovno kritikuju i dopunjuju. A još kojim slučajem kada bi i čitali nešto, pročitali bi da su prve biblioteke-čitaonice u Sjenici postojale još davne 1908.godine. Setili bi se da se ove godine navršava 100 godina bibliotekarstva u Sjenici i obeležili bi to na dostojanstven način.

Možda će jednog dana neka nova vlast malo više voditi računa o biblioteci. Možda će biblioteka dobiti novi prostor, kao i pravi tretman koji joj pripada. Možda će to biti i ova novoformirana vlast. Možda. Nama ostaje da se nadamo i čekamo. Uzdajmo se u poslovicu ”Ko čeka, dočeka”. Samo da ne bude ”Ko čeka, gubi vreme”.

Irfet Hadžifejzović
Autor je profesor orijentalistike i bibliotekar iz Sjenice

Pogledajte još: