Sjenica se kroz istoriju nagledala svega. Livadama joj šetao Sveti Sava, Nemanjički prinčevi i kraljevi. Potom došli Turci sa svojim pašama i kadijama, pa obnovljena Srbija i njene sudije. Nešto malo od toga zabeležio znameniti pisac Evlija Čelebija. Ono, našta on nije gubio vakta i hartije, Sjenica stavila u svoje legende, predanja i iskustva. I dan danas, sve to priča i pripoveda na svojim dugim zimskim ”posijelima”, i seća se kako je nekad bilo. Zaključila je, da su samo Nemanjići i sultanija Valida podigli građevine koje svedoče pred drugima ko smo i koliko dugo živimo na ovim prostorima. Posle njih, nužda je gradila naše slamnate i ražane krovove. Nužda gradila, vreme razgrađivalo.

Stiglo se do bliske prošlosti, koju je kamerom zabeležio Ramo Tahirović.
Rodio se u Sjenici 19.05.1954. godine u veoma siromašnoj porodici. Nije bio toliko dobar đak, koliko je bio nadareni slikar. S ponosom i danas ističe da je, kao osnovac, uradio izvanredan portret svoje majke. Voleo je umetnost. Ali takav ”dokonluk”, ni jedinci nisu mogli maštati da će studirati, a kamoli on! Šesto dete, od ukupno sedmoro, koliko ih je bilo u porodici. Zato je morao rano da pomaže ocu zidaru, i da zidajući kuće po Sjenici, odlično nauči taj zanat. Mnogo je vode proteklo Grabovicom dok Ramo nije kupio sebi prvu filmsku kameru. Njome je beležio svadbe i dženaze poznatih Pešteraca. Kasnije kao honorarac snimao ono što je od njega tražila Regionalna i televizija Jedinstvo. Uglavnom, muke i nevolje Pešteraca. Za sebe je beležio u ćilimima utkane šare nasih livada. Davno otekle vode potoka i izvora još žubore tu kraj nas, na njegovim snimcima od pre dvadeset i više godina. Skoro da nema familije, kojoj Ramo kamerom nije zabeležio neki, njoj važan trenutak. Sličica po sličica, i Sjenica dobi hroničara svog vremena!




Ko bude želeo, moćiće da upozna današnje Sjeničake i onda kada ih više ne bude bilo, da rekonstruiše njihove radosti i tuge, i da vidi kako je izgledala svadba, recimo, njegovog pradede. Na tim svečanostima skupi se cela čaršija, pa će nas, još nerođeni naši unuci i njihovi praunuci, moći da vide baš onakve kakvi smo. Pojedinci u velikim gradovima imaju takvu dokumentaciju, ali veći deo populacije jednog grada nema. Sjenica ima, zahvaljujući Ramu.

Ni mene, ni Vas poštovani čitaoče, neće biti kad Ramovo delo bude korišćeno kao svojevrsna dokumentacija i hronika prohujalog vremena.
Kad se odmara, Ramo ne sedi kod kuće. On šeta. Voli da je pored Uvca, ili da dublje uđe u šumu i da pronalazi neobično korenje, koje je neki jak vetar davno iščupao, i u kome on vidi nešto što drugi ne vide. Tek kad njegove vešte ruke to doteraju, iz običnog korenja pojavi se neobično lepa skulptura. Kad naiđe na, zemljom i lišćem zatrpan izvor, on ga očisti, zapamti gde je, pa sledeći put kad tu prolazi, svrati i na usta izvora postavi izdubljeno drvo ili kraću cev, koju ponese od kuće. Tako izvor dobije česmu, a čobani ili zaljubljeni mesto na koje dolaze da se napiju hladne vode. Imao je prilike da ode iz Sjenice i živi u Americi, ali nije hteo. Ne bi mogao bez Sjenice, kaže, svikao je na nju, njenu čaršiju. Ume ta čaršija da pogreši, nekad i mnogo, ali ima i srce i dušu. Ne zatrebalo, potrči ona da pomogne svakom Sjeničaku.
Da smo ikada umeli ili mogli toj čaršiji da izaberemo dobru vlast, Evlija Čelebija bi u Sjenici imao bar svoju ulicu, a Ramo Tahirović priznanje, koje bi podiglo više čaršiju nego njega. Ovako, čekaćemo internet generaciju da preuzme vlast i ispravi, bar ove dve greške.

tekst : Zejna Memić