Vratili se Jozini
U ulici „12.decembar“ u Sjenici, ve više od 60 godina, na banderi,ispred kuce Nida Muminovia rode su davno svile gnezdo i ne pamti se
da je prošla i jedna godina a da tu nije bilo roda, koje stanovnici
ovog dela grada jednostavno zovu Jozini.Pre nedelju dana, stigao je par
ovih ptica ,što je nepogrešiv znak da je i u Sjenici stiglo prolee.
Rode su za sve stanovnike ulice ptice, koje se i iz verskih razloga, ne
smeju uznemiravati(jedina ptica ije ponašanje u gnezdu podsea na
klanjanje).Ako me seanje ne vara, ima tome preko etrdeset godina,s
juga je doleteo par roda.Tokom leta podigli su dva ptia ,od kojih je
jedno ispalo iz gnezda i polomilo krilo.Znam da su ga Nidova i Kijina
deca odmah zbrinula u jednoj poveoj kartonskoj kutiji u kojoj su mu,
eše silom nego milom, davala da jede mladog sira.Na veliko
iznenaenje odraslih pti je preiveo.
Rahmetli Rizo Muminovi, svi su ga zvali Tata i mi deca kojima to nije
bio i odrasli koji su ,oslovljavajui ga tako zaprovo eleli da pokau
koliko ga poštuju,odluio je da spasenu pticu ostavi da ivi na
njegovom imanju. Stariji sin,Nido i mlai Kija dobili su zadatak da
nabavljaju hranu, do koje,naroito zimi nije bilo baš lako doi. Roda
je rasla ,pa je svee slezine ,sira i ribe trrebalo imati u veim
koliinama, svakog dana.Ako bi hrana samo prenoila,roda to nebi htela
da jede. Ime Jozo dobila je od Tatinog mlaeg sina Kije ,koga je
neodoljivo, zbog geganja u hodu ,podseala na Jozu starca koji je kod
Tate dolazio više zbog rakije nego što je bio u stanju da odradi nešto
na Tatinom poveem imanju. Mi iz ulice“12.decembar“ smo znali starog
Jozu,naroito njegov hod ,izgledao je kao da e svakog trenutka da
izgubi ravnoteu i padne na glavu. Jozo je prvu zimu proveo u štali sa
kokoškama i kravama.Na vratima je i danas vidljivo sa koliko strasti je
Joza pokušavao da otvori vrata svojim velikim i oštrim kljunom. Kad ne
bi dremao ili se odmarao, šetao bi dvorištem,uzdignute glave ,
ostavljajui utisak sigurnog i poštovanog gospodina kome doduše duina
nosa, to jest kljuna, kvari opšti dojam dobrog petla..Pošto on nije kao
kokoške mogao da kljuca, razume se da je takvu radnju podigao do nivoa
preziranja. Umeo je da onako smešno teturajui se, sa opuštenim i
pogrešno zaraslim krilom, kao oteklim kapkom na ljutskom oku, da odgega
do reke koja je oiviavala Tatino imanje.Odrasli iz dvanaestog decembra
nisu mnogo marili za Jozu ali je zato za nas decu bio prava
atrakcija.Izazivali bi smo ga ,dozivali , no,Joza je gledao svoja
posla.Ni na kakve šale nije odgovarao, a da ga gaate kameniima e to
nebi ste uradili zbog Tate jer je on ,znali smo to svi, deija
glupiranja opraštao na poseban nain.Nikada vas nebi ugrdio niti kazao
roditeljima . Brukati se pred njim,bila je kazna na svoj nain. Istini
za volju, u tim ludorijama ni Joza nije bio sasvim nevin. Tatine unuke,
Sibelu i Sanelu Joza je jurio po dvorištu kao najvee svoje
neprijatelje.One ga nisu volele, a i kako bi kad bi Joza im ih ugleda
kretao da ih plaši i juri po dvorištu.Da ta jurnjava nije bila
bezopasna svedoi i jedno poslepodne kada su Tatine snahe lopatom jedva
uspele da zaustave ljutitog Jozu koji je uz veliku buku i šištanje
jurio Sibelu po dvorištu.Ona onako prestravljena vrišti i od
pometenosti ne uspeva da se odbrani.S prozora videla to njena mama i sa
jetrvom i lopatom jedva zaustavile Jozu.Sa decom iz ulice, zahvaljujui
Tati i sa njegovim ukuanima Jozo je iveo ili u miru ili u ljubavi.
Kau da je najviše voleo Nida .Pamte se trenuci kad on doe autom
,svirne Jozi , a on tri i ne zatvara kljun sve dok mu ne da ili ribu
ili kakvo dobro pare volujske slezine.abe je Jozo hvatao sam. U našoj
ulici ,naroito navee, imalo ih je mnogo.Na imanjima naših roditelja
od bombardovanja u drugom svetskom ratu ,ostali su krateri koji su se
brzo napunili vodom i postali raj za komarce i abe uz ije nono
kreketanje smo se svi uspavljivali. Hrane u boijem supermarketu je
bilo u izobilju tako da se Jozo brzo ugojio što je dodatno otealo
njegovo kretanje. Prolazilo je vreme a Jozo se potpuno sviko na ivot
na zemlji sa kokoškama,kravama i lanovima porodice Muminovi.Jednog
dana, Joza nije izašao iz štale,što je za njega bilo baš neobino pošto
je u to vreme naješe šetao po dvorištu.Dozivali su ga , ništa,kad su
zavirili u polumranu štalu, videli su da Joza lei sa ispruenim
vratom i kljunom koji samo što nije bio dotakao njegovo krilo.Ukuani
su u prvi mah bili više iznenaeni nego oalošeni.Stvarno, kako to
moe da se dogodi da Joze nema. Joza okonao svoja ivot,prostrujalo je
ulicom. Oni koji su otišli bili da ive u neke druge zemlje ili krajeve
obaveštavani si pismima ili razglednicama da je Joza uginuo. Uzbuenje
i iznenaenje se stišalo tek , kad su opet doletele rode. Stigli
Jozini, doneli prolee u ulici“ 12.decembar“.Prolee bez Jozinih,to bi
bio znak da se nešto mnogo vano poremetilo ili da smo nešto teško
zgrešili, govorio je Tata.Njega odavno nema,kao što nema više ni
njegovih prijatelja a naših oeva i dedova, naših nana, našeg
djetinjstva.Sve je stalo u seanje koje je svilo gnezdo negde ispred
vrati zaborava. U tom gnezdu zajedno sa Jozom stanuje i ivi naše
detinstvo.
bio i odrasli koji su ,oslovljavajui ga tako zaprovo eleli da pokau
koliko ga poštuju,odluio je da spasenu pticu ostavi da ivi na
njegovom imanju. Stariji sin,Nido i mlai Kija dobili su zadatak da
nabavljaju hranu, do koje,naroito zimi nije bilo baš lako doi. Roda
je rasla ,pa je svee slezine ,sira i ribe trrebalo imati u veim
koliinama, svakog dana.Ako bi hrana samo prenoila,roda to nebi htela
da jede. Ime Jozo dobila je od Tatinog mlaeg sina Kije ,koga je
neodoljivo, zbog geganja u hodu ,podseala na Jozu starca koji je kod
Tate dolazio više zbog rakije nego što je bio u stanju da odradi nešto
na Tatinom poveem imanju. Mi iz ulice“12.decembar“ smo znali starog
Jozu,naroito njegov hod ,izgledao je kao da e svakog trenutka da
izgubi ravnoteu i padne na glavu. Jozo je prvu zimu proveo u štali sa
kokoškama i kravama.Na vratima je i danas vidljivo sa koliko strasti je
Joza pokušavao da otvori vrata svojim velikim i oštrim kljunom. Kad ne
bi dremao ili se odmarao, šetao bi dvorištem,uzdignute glave ,
ostavljajui utisak sigurnog i poštovanog gospodina kome doduše duina
nosa, to jest kljuna, kvari opšti dojam dobrog petla..Pošto on nije kao
kokoške mogao da kljuca, razume se da je takvu radnju podigao do nivoa
preziranja. Umeo je da onako smešno teturajui se, sa opuštenim i
pogrešno zaraslim krilom, kao oteklim kapkom na ljutskom oku, da odgega
do reke koja je oiviavala Tatino imanje.Odrasli iz dvanaestog decembra
nisu mnogo marili za Jozu ali je zato za nas decu bio prava
atrakcija.Izazivali bi smo ga ,dozivali , no,Joza je gledao svoja
posla.Ni na kakve šale nije odgovarao, a da ga gaate kameniima e to
nebi ste uradili zbog Tate jer je on ,znali smo to svi, deija
glupiranja opraštao na poseban nain.Nikada vas nebi ugrdio niti kazao
roditeljima . Brukati se pred njim,bila je kazna na svoj nain. Istini
za volju, u tim ludorijama ni Joza nije bio sasvim nevin. Tatine unuke,
Sibelu i Sanelu Joza je jurio po dvorištu kao najvee svoje
neprijatelje.One ga nisu volele, a i kako bi kad bi Joza im ih ugleda
kretao da ih plaši i juri po dvorištu.Da ta jurnjava nije bila
bezopasna svedoi i jedno poslepodne kada su Tatine snahe lopatom jedva
uspele da zaustave ljutitog Jozu koji je uz veliku buku i šištanje
jurio Sibelu po dvorištu.Ona onako prestravljena vrišti i od
pometenosti ne uspeva da se odbrani.S prozora videla to njena mama i sa
jetrvom i lopatom jedva zaustavile Jozu.Sa decom iz ulice, zahvaljujui
Tati i sa njegovim ukuanima Jozo je iveo ili u miru ili u ljubavi.
Kau da je najviše voleo Nida .Pamte se trenuci kad on doe autom
,svirne Jozi , a on tri i ne zatvara kljun sve dok mu ne da ili ribu
ili kakvo dobro pare volujske slezine.abe je Jozo hvatao sam. U našoj
ulici ,naroito navee, imalo ih je mnogo.Na imanjima naših roditelja
od bombardovanja u drugom svetskom ratu ,ostali su krateri koji su se
brzo napunili vodom i postali raj za komarce i abe uz ije nono
kreketanje smo se svi uspavljivali. Hrane u boijem supermarketu je
bilo u izobilju tako da se Jozo brzo ugojio što je dodatno otealo
njegovo kretanje. Prolazilo je vreme a Jozo se potpuno sviko na ivot
na zemlji sa kokoškama,kravama i lanovima porodice Muminovi.Jednog
dana, Joza nije izašao iz štale,što je za njega bilo baš neobino pošto
je u to vreme naješe šetao po dvorištu.Dozivali su ga , ništa,kad su
zavirili u polumranu štalu, videli su da Joza lei sa ispruenim
vratom i kljunom koji samo što nije bio dotakao njegovo krilo.Ukuani
su u prvi mah bili više iznenaeni nego oalošeni.Stvarno, kako to
moe da se dogodi da Joze nema. Joza okonao svoja ivot,prostrujalo je
ulicom. Oni koji su otišli bili da ive u neke druge zemlje ili krajeve
obaveštavani si pismima ili razglednicama da je Joza uginuo. Uzbuenje
i iznenaenje se stišalo tek , kad su opet doletele rode. Stigli
Jozini, doneli prolee u ulici“ 12.decembar“.Prolee bez Jozinih,to bi
bio znak da se nešto mnogo vano poremetilo ili da smo nešto teško
zgrešili, govorio je Tata.Njega odavno nema,kao što nema više ni
njegovih prijatelja a naših oeva i dedova, naših nana, našeg
djetinjstva.Sve je stalo u seanje koje je svilo gnezdo negde ispred
vrati zaborava. U tom gnezdu zajedno sa Jozom stanuje i ivi naše
detinstvo.
Autor teksta :
Zejna Memi
Tekst moyete komentarisati na forumu, link je
Facebook komentari