Davne 1979.godine, užička Omladinska radna brigada ”Vukojlo Dabić”, bila je jedna od brojnih, koje su tada učestvovale u prvoj Omladinskoj radnoj akciji pošumljavanja Pešterske visoravni – ORA Pešter. Ova Omladinska brigada, brojala je tada pedesetak članova prosečne starosti, nešto iznad šesnaest godina. Proteklog vikenda, petnaestak njenih članova, doputovalo je iz Užica u Sjenicu da evociraju uspomene na neka, kažu, mnogo lepša vremena. Uz plimu emocija u Sjenici su ih dočekali njihovi sjenički drugari, akcijaši. Za sve njh, organizovan je prijem kod predsednika opštine, gde su domaćini, specijalno za tu priliku pripremili majce sa natpisom – ORA Pešter 1979. Neka se Pešter zeleni. U opštini su razgovarali, razmenili simbolične poklone, koji ih podsećaju na akcijaške dane, a potom su, svi zajedno obišli Štavalj, nekadašnje Naselje, školu u kojoj su bili smešteni i u kojoj su lepo dočekani, i naravno trase u Stupu, kojima su mesec dana, svakodnevno pešačili radeći društveno-korisne poslove.

”U akciji pošumljavanja Pešterske visoravni zasađeno je oko 15 hiljada hektara šume, čija se vrednost danas procenjuje na 126 miliona evra”, rekao je Rade Rakonjac, koji je, u vreme trajanja akcije, fršio dužnost direktora, tada investitorske firme ”PŠK Pešter”. On je dodao da će ekonomski efekti tog rada, biti vidljeivi za desetak godina, kada bi trebalo da počne eksploatacija, pre trideset godina, zasađenih šuma.

Inicijator akcijaških susreta posle trideset godina, bio je Užičanin Radmil Filipović. ”Kada sam, prošle godine sa svojom porodicom, obišao ove prostore, nekadašnje goleti a današnje šume, palo mi je na pamet da bismo mogli, mi akcijaši, nakon trideset godina ponovo ovde da se sastanemo. I evo nas!”

Šetajući šumom, vidno uzbuđena videvši rezultate svog, i rada mnogobrojnih omladinaca iz različitih krajeva nekadašnje Jugoslavije, Mileva Milaćević je prokomentarisala: ”Ovo je drvo koje sam ja zasadila!” ona je rekla da joj je drago i da se mnogo lepše oseća, nego što je mogla da predpostavi pre nego se odlučila da dođe. ”Ta radna akcija je zauvek ostala u mom sećanju. I tada, kada smo tek sadili ove šume, ja sam se pitala šta će ovde biti za 20 ili 30.godina?! I evo me! Ponovo sam tu.” Prisećajući se avgusta 79-te, ova brigadistkinja se dosetila svoje tadašnje izjave za novine. ”Pitali su me po čemu ću pamtiti ovu akciju. Ja sam tada rekla – po hladnim jutrima – a to je zapravo nešto što sam već zaboravila. Bilo je i hladnih jutara i napornog rada, ali samo lepi trenutci se pamte.”

Zajednički zaključak akcijaša, koji su se posle trideset godina sastali na istom mestu, jeste da su ondašnje, društveno-korisne akcije, zapravo korisne u više aspekata. A najvrednija su, kažu, doživotna akcijaška prijateljstva.