Prve knjige napisane su pre vise hiljada godina,u pocetku na kamenim i
glinenim plocama,a zatim,u vekovima koji su usledili,na papirusu. Pisane
su rucno,njihovo stvaranje trajalo je godinama i bile su veoma
cenjene,ali nedostupne vecini ljudi.Otkrice stamparske masine unelo je
pravi prevrat u stvarnju knjiga,jer su,zahvaljujuci stampi,one postale
dostupne narodu.
Oduvek fasciniran i zadivljen onim sto ga je svojim fizickim
dimenzijama prevazilazilo,covek je otkrivao i velicinu onih malih stvari
u koje nesumnjivo spada i knjiga.Sposobna da sazme svet ljudskog
iskustva,ona nikad nije proglasena za neko od svetskih cuda,ali je
svojim trajanjem sacuvala posebno mesto u svim dosadasnjim kulturama i
civilizacijama.
Ogroman broj knjiga,udzbenika,publikacija,casopisa i listova-dnevnih i
nedeljnih,strucnih i zabavnih- stoji na raspolaganju savremenom
citaocu.U skladu sa drustvenim I tehnickim kretanjima,citanje postaje
njegova obaveza,zadatak i neophodna potreba. Ali,osposobljavanje za
citanje umetnicke literature postaje problem savremenog doba,pa i
savremene skole.Podaci I iskustva govore da se sve manje cita… “Ne
zaboravimo da samo jedan veoma mali procenat ljudi cita,a i taj deo samo
jednim okom i sa pola srca ”,rekao je savremeni madjarski knjizevnik
Tibor Deri.
Mnogi ucenici iznose svoja iskustva i teskoce sa citanjem.Danasnje
generacije,koje,nazalost,predstavljaju najboljeg potrosaca lake
zabavne,tzv.”sund literature”,svoje citanje obavezne skolske lektire
svode na google pretrazivac…tako da kompjuter kao saveznik savremene
nastave postaje ljuti protivnik nastavnika knjizevnosti,u stvari
nepozeljan uljez. U eri kad se na “Facebook”, “Twitter” ili bilo sta u
beskrajnoj ponudi Interneta moze naci mnostvo prepricanih tekstova
umetnicke literature nema bas mnogo mesta i vremena za citanje.Ostaje
samo da se govori o odgovornom i neodgovornom koriscenju informacione
tehnologije i kompjuterskih izvora nasuprot mobilnog telefona,koji je u
dzepu savakog ucenika,studenta…

Vremena se jesu drasticno promenila,ali je ponesto ipak ostalo isto.
Zapravo,glavni zadatak – citanje i ljubav prema knjizi odlika je svakog
istinski kulturnog coveka i da je svaki pojedinac obavezan prema sebi i
drustvu da preduzme sve sto je neophodno za postizanje te kulture.U
nasoj i stranoj literaturi mozemo naci mnoge
bajke,pesme,price,romane,drame-udzbenike,knjige iz kojih se uci zivot.U
tom smislu je knjiga,kako simbol sveta u ovozemaljskom i kosmoloskom
smislu tako i simbol zivota,pa zato u svim tradicijama i kulturama
predstavlja ucenost,znanje i mudrost.
Takodje,mnogi teoreticari,profesori knjizevnosti,lingvisti,jezicki
srucnjaci,pedagozi I metodicari isticu znacaj citanja.Jos osamdesetih
godina proslog veka u delu “Umetnost citanja” stari metodicar Leguve je
pisao: “Treba da naucimo da citamo da bismo naucili da govorimo”.
Pomenimo medju ostalima,velikog tvorca Fausta,Getea, koji je jos 1830.
Prema Ekermanovim beleskama izjavio: “Dobri mali ljudi ne znaju koliko
je koga stalo vremena I truda da bi naucio da cita.Meni je za to bilo
potrebno 80 godina,i ja ne mogu ni danas reci da sam postigao cilj”.

Mersija Brbutovic – profesorka srpskog jezika

 

 http://www.sjenica.com/forum/aktuelna-desavanja-i-vijesti-iz-sjenice/4236-kolumna-njeno-velicantvo-knjiga.html

Facebook komentari