U školi nauih pravila novinarstva. Sve mi tada izgledaše jasno i
prilino jednostavno. Ispoštovati ih i postii cilj, a to je, pruiti
itaocima, slušaocima i gledaocima kvalitetnu informaciju.
Do kvalitetne informacije dolazi se ovako – odgovoriti na sva bitna
pitanja: gdje, ko, kada, kako, zašto, zatim ukljuiti sve strane koje bi
mogle dati objašnjenja, podatke, stavove, odnosno eventualne ošteene,
odgovorne, neutralne, traiti mišljenje strunjaka, jednostavno nai
razloge i odgovore zašto je nešto tako, a ne ovako. Rekoše nam da pitamo
i traimo, pa da onda ljudima pruimo kompletnu informaciju.

Naravno još mnoge druge finese stiu se praksom, no sve bi uglavnom, kao što i sami vidite, trebalo da bude jednostavno.
Kad dobih priliku da se bavim tim poslom, koji sam tako eljela, mojoj
srei nije bilo kraja. Pomislih kako e sve ii dobro, zakucau na svaka
vrata, traiti odgovore, pitati mnogo puta, ekati, istraivati…
No u praksi sve izgleda mnogo drugaije, i zato elim da sa vama
podjelim ove iskrene redove. Ne pišem ih u elji da nekom uputim
kritike, ve u nadi da e ih proitati i oni kojima su naroito
namjenjeni, i da e oni, bar malo promjeniti svoje nahoenje o našem,
novinarskom poslu.
Naime, na asovima novinarstva, niko mi ne ree da ta profesija u malim
sredinama, zahtjeva mnogo više upornosti, domišljatosti, sukoba,
zamjeranja…Ponekad je nemogue doi i do najbanalnijih informacija,
ak i kada su u pitanju afirmativni prilozi i tekstovi.
Ona novinarska pitanja, koja su za velike (dravne) politiare i
funkcionere sasvim jednostavna i prihvatljiva, u Sjenici su nerijetko
tabu tema.
Dopade mi se, nedavno, jedan tv prilog na jednoj dravnoj televiziji.
Novinari snimiše nekakvo smetlište u glavnom gradu, kritikujui nadlene
zbog toga. Posle samo nekoliko minuta, direktno u program se ukljuiše
iz gradonaelnikovog kabineta, rekoše da nisu znali za taj problem,
obeeše da e ve ujutru sve biti oišeno i pozvaše novinare da to i
provere. Sutradan se, ne istoj telviziji moglo vidjeti i kako je problem
zaista i rješen. Niko od nadlenih nije okrivio novinare, koji su
snimili pomenuto smetlište. Svako radi svoj posao. Jednostavno, zar ne?
Takoe, jedan moj poznanik, na jednom neformalnom politikom skupu, ree
kako su za sve krivi novinari, koji, misli on, nadlenima u opštini, ne
postavljaju“prava“pitanja.
Treba, predloi mi on, – da radite ovako, snimite blatnjavu ulicu usred
aršije, pa onda pitate nadlene, zašto nije asfaltirana i iji je to
posao i da li je taj koji ne radi svoj posao primio platu – tako misli
on!
E, radi njega i onih mnogih, koji, delimino opravdano, razmišljkaju kao on, ja pišem ove redove.
Znamo mi, naravno, kako treba raditi, ali evo šta se dogodi kada mi
snimismo radove u jednoj ulici, koje je izvodilo opštinsko preduzee
zadueno za tu vrstu posla. Na licu mjesta „uzesmo“ sliku a od direktora
zatraismo podatke o vrednosti i vrsti radova..On nas uputi na jednog
opštinskog funkcionera jer, kako ree, „taj se pita“. Sa opremom za
snimanje, pješice, jer automobila nemamo, ja i kolega snimatelj, odosmo
do funkcionera, koji nam opet ree da nije u toku, te da direktor radi
na svoju ruku. Shvatismo da je posrijedi svaa u vladajuoj koaliciji i
da neemo ni dobiti nikakve podatke. Snimke, bacismo, ostasmo bez
priloga, iako smo cijeli dan radili. I to nije sve. Kad nas sledei put
srete, onaj direktor se izdra na nas, jer je kae „samo cirkuzio kad nas
je uputio na funkcionera, a mi baš otišli“. Te još ree kako nee za
našu medijsku kuu davati nikakve izjave, jer mu je to zabranjeno. I ne
samo to, on jedne prilike, u mom prisustvu, poui neke druge funkcionere
kako je najbolje ovako – „samo im kaeš – ne dajem izjavu za vašu
televiziju i nee vam dosaivati“.
Naravno, nisam ni ja ni bosa ni naivna, i ne zovu se novinari sedmom
silom bez razloga, svjesna sam da imam naina da uvjek prozovem takve
ljude, ali to nije rješenje. Ja elim da dobijem odgovore – zašto ulice
nisu asfaltirane, zašto mostovi nisu napravljeni, ima li para za to, i
ako nema, zašto nema…Te odgovore trae ljudi za koje radim i na ijoj
sam starni, a to su gledaoci, slušaoci, itaoci. Ne elim ja, da se
putem medija, svaam sa nadlenima, ja samo elim da nam oni objasne
zašto je nešto tako kako jeste. Ne traim da kau ono što ne mogu, ve
samo istinu. Ja hou da radim svoj posao, što i njima elim.
Sledei put, zamerio se neko drugi, trei, kau mi da navijam za ovoga
ili onoga…Dobro je dok ih hvalim, jer, ruku na srce, ima i onih koji
zasluuju pohvalu, al’ svi su ljuti ako dobiju zasluenu kritiku. Na nas
novinare gledaju kao na prodavce zavjesa, koji povremeno, naiu ispred
njihovih vrata.
E, zbog ovakvih situacija novinari, naroito u malim sredinama, još kada
ih je svega dvoje ili troje, moraju odustati od mnogih informacija.
Mogu, dakle, da biram, hou li raditi samo izvještaje sa manifestacija,
priredbi, sastanaka…što je mnogo lakše, ili u ponešto i pitati. E,
ako pitam, i naletim na one koji „nee davati nikakve odgovore“, moji e
tekstovi i tv prilozi biti jednostrani. Govoriu samo o problemu, a
odgovora nee biti. Kako da nauim one koji su plaeni da rade
transparentno, da moraju odgovarati na novinarska pitanja? Ako prestanem
da pitam, izneveriu gledaoce i profesiju, da pravim kompromise, to
neu, da pišem izvještaje kako cvjetaju rue i kako je sve dobro, kada
mnogi jedva preivljavaju, ni to neu. Pokušau da, malo po malo,
promjenim svijest onih koji obavljaju javne funkcije. Neka se naviknu,
nekada e dobiti pohvalu, a nekada kritiku.
A ja sve novinarske muke zaboravim kada, na ulici, od poznatih ili
nepoznatih ljudi ujem: „e, vala, neka si ono objavila, tako treba“!

Sanela Halkovi

 

Ovu kolumnu moete komentarisati na forumu    

 

http://www.sjenica.com/forum/aktuelna-desavanja-i-vijesti-iz-sjenice/4467-kolumna-novinarstvo-ljubav-i-hod-po-mukama.html

Facebook komentari