Surova zima uzima danak po celoj Evropi, teško je u svim delovima Srbije, a najteže, po mnogima, na Pešteru, u “srpskom Sibiru”, gde je 16.000 žitelja danima odsečeno od sveta i gde vanredno stanje traje duže od mesec dana.

Među zavejanim domaćinstvima najviše je staračkih, neka su od Sjenice udaljena i po 40 kilometara, a od prvog komšije i po pet-šest kilometara. Sneg je, neretko, dubok i po dva metra, smetovi dostižu i do šest metara, hladno je, ne može se ni do štale, a kamoli dalje.

– Svakodnevno nas zovu bolesni, ostareli i onemoćali i traže pomoć, najčešće u lekovima, poslednjih dana ponestaje i hrane. Nemoćni smo da se probijemo do udaljenih i zavejanih sela, kad je oluja, a vejavice su ovde svakodnevne, nema te mašine koja može proći do Poda, Poljica, Ugla, Crvskog, Giljeve, Boljara, Tuzinja, Ursula, Srčeva, Lijeve Reke… Do nekih od ovih sela teško se stiže i u aprilu ili maju – kaže Selim Hukić, načelnik Štaba za vanredne situacije u Sjenici i dodaje:

– Ali, imamo mi naše junake, naše momke, naše sportiste i naše dobrovoljce koji, ipak, i po najvećem nevremenu, stižu svuda gde je najkritičnije. Reč je o Mirsadu Hodžiću, Mehu Ugljaninu i Omeru Hodžiću koji, na motornim sankama, na skijama ili pešice stižu do svakog bolesnika.

Od proglašenja vanrednog stanja stavili su se na raspolaganje Štabu, do sada su imali na desetine akcija, neke su trajale i po deset sati, često su rizikovali i svoje živote, ali svuda su stigli na vreme – kaže Hukić.

POMAŽU SVIMA NA PLANINI: Mirsad, Omer i Meho

Ova trojica vrsnih sportista, najmlađi Omer je prvak Srbije u nordijskom skijanju, sve to rade dobrovoljno i besplatno, čak su i svoje motorne sanke angažovali da bi, kako kažu, pomogli svojim najugroženijim sugrađanima i komšijama.

– Duže od mesec dana stalno smo “u paklu”, desi se da po 24 sata kuću ne vidimo, da se i sanke zaglave, pa moramo da se spasavamo skijama, taman se vratimo sa jednog kraja Peštera – zovu sa drugog: ili je neko zalutao u smetovima, ili se razboleo, ili je nestalo lekova i hrane…

Ugrejemo se, popijemo čaj, pa ponovo u avanturu. Svako putovanje je veliki rizik, neka su trajala i po deset sati. Sa poslednjeg, iz sela Lopiže, vratili smo se kasno u noć – kaže Meho Ugljanin i naglašava da mu je čast što u ovako teškim trenucima za Pešter i Sjenicu može da učini nešto za svoj narod.

Omer maloletan

– Imam samo 17 godina, ali nijednog trenutka nisam razmišljao da li da se uključim u akcije spasavanja. Nisu mi ni roditelji to branili, pošto sam sportista, skijaš i nordijac. Znao sam da mogu biti od pomoći. Srećan sam što sam dao bar mali doprinos da se spasu životi. Sve su to moji Sjeničaci, zadovoljstvo je kada se sve dobro završi, a i veliko iskustvo. Zime su na Pešteru duge i teške, ko zna… – priča Omer Hodžić.

 

– Da nismo sportisti i u kondiciji, da dobro ne poznajemo Pešter i sve njegove ćudi, glave bismo pogubili u tim opasnim poduhvatima. Bilo je slučajeva da nas oluja prevari, da i mi zalutamo, da nas zatrpaju smetovi, ali uvek smo se, znanjem i iskustvom, delom i snagom, a najviše uz božju pomoć, nekako izvlačili.

I opet ćemo u akcije, situacija je teška, naša misija biće završena tek kada se bude moglo do svakog sela, svakog domaćinstva i svakog ugroženog Pešterca – ističe Mirsad Hodžić, svestrani sportista i vrsni skijaš.

Zahvaljujući ovim momcima, kojima su poslednjih dana sa svojim sankama u pomoć pritekli Nerko Hadžifejzović, Milan Ćurić i drugi pripadnici MUP-a, spaseni su mnogi životi.

Mala Angelina Pešić iz okoline sela Gonje ima samo deset meseci.

Danima je, dok je kuća okovana snegom i ledom, imala visoku temperaturu.

Roditelji nisu mogli da je prebace do lekara, a mi nijednom mašinom nismo mogli do njih.

Na scenu je tada stupila ova trojka, čak su i lekara uspeli da na sankama dovedu u Gonje. Angelina je potom prebačena u Sjenicu i sada je dobro.

– Ovakvih slučajeva bilo je na desetine: kad ne nose lekove i ne evakuišu bolesne, izgladnelima dopremaju hleb i druge namirnice, ponosimo se njima – ističe Mića Kaličanin, član štaba u Sjenici.

Neodgovorni sinovi

Mnogi od staraca zavejanih na Pešteru i teško bolesnih imaju sinove u Kraljevu, Kragujevcu, Čačku, Sarajevu ili Skoplju… Neki od njih zovu štab u Sjenici i apeluju da se pomogne njihovim roditeljima, neki se uopšte ne javljaju…

Zanimljivo je da nijedan, a mnogi su bez posla, nije došao u Sjenicu da, za skoro 40 dana vanrednog stanja, ponudi svoju pomoć i pokuša da se probije do zavejanog sela.

Srećom, postoje ljudi poput Meha, Mirsada, Omera i drugih koji su uvek spremni da pomognu.

 

Pogledajte još: