Mićo (9), Miloš (6) i Marko (3) Jelić odrastaju na Pešteru u brvnari bez struje i vode, nikad nisu gledali TV program niti u kući videli sijalicu

Miloš i Marko čekaju brata Miću da se vrati iz škole

SJENICA – Bušna lopta jedina igračka.
Uz lampu na gas ležu, uz lampu ustaju… Na samoj srpsko-crnogorskoj granici, u zabačenom kraju Pešterske visoravni, trojica dečačića, Mićo (9), Miloš (6) i Marko (3) Jelić, imaju detinjstvo kakvo druga deca u Srbiji ne poznaju. U brvnari bez struje, vode i kupatila, u izgubljenom zaseoku Jantarine do kojeg ne ide put, nego razrovani kamenjar!

– Eh, da barem imamo jednu sijalicu, da Mićo uradi domaći kako valja… Sednemo uveče oko lampe, radimo domaći, a ni slova ne vidimo – jada se Svetlana Ječić, majka dečaka.

Život u sobi

Kuća Jelića je u jednoj od bezbroj pešterskih kraških vrtača, sakrivena iza jasikovog šumarka, pa je i oni koji poznaju teren teško mogu naći… U stvari, to je brvnara s malim prozorima, sastavljena od jedne sobe u kojoj je četiri-pet kreveta, drveni sto, čist, zastrt pod… Ispred je predsoblje s podom od zemlje i starim šporetom, oko brvnare su štale i kolibe pokrivene slamom.

Mićo, Miloš i Marko nikada nisu gledali televiziju. Od igračaka imaju jednu staru, probušenu loptu! Srećni i zadovoljni šutiraju je po dvorištu, a kad smo pitali malog Miloša da li bi voleo da nekad pogleda crtani film, dečačić je zastao začuđen:

– Čiko, a šta je to crtani film?

Ostala je nada

Za fudbalsku utakmicu i prenos na televiziji su čuli, ali samo ono što su im otac Darko i deda pričali.

Jelići su, za prilike na Pešteru, domaćini. Imaju petnaestak krava, zemlju, ali struju sami nisu mogli da dovedu do kuće. Ni struju, ni da nađu vodu u kraškom terenu suvom ko barut, niti da sami naprave put…

– Žao mi je dece što rastu ovako, bez struje, bez vode, bez kupatila, bez puta… Ali šta da radimo, ovde makar gajimo stoku, imamo hrane, spremimo se dobro za zimu, kupimo sve šta treba. Šta drugo da uradimo, da idemo u grad? A od čega tamo da živimo? Kupili bismo mi televizor, ali šta će nam kad nemamo struju – kaže deda dečaka Tomislav Jelić (79), priznajući da još, iako star, nije izgubio nadu da će jednog dana ugledati sijalicu i u svojoj brvnari.

Obećana pomoć

Mića Kaličanin, pomoćnik predsednika opštine Sjenica, kaže da će opština u narednih mesec dana angažovati buldožer da se probije i naspe put do kuće Jelića i još nekoliko porodica koje žive na tom području. Sem malih Jelića, u zaseoku Jantarina u selu Crvsko bez struje je još četiri-pet kuća s više od dvadeset meštana.

– Molim državu da se smiluje na nas, ako ne nama starima, makar na ovu decu, da njima dovedu struju, da bacimo ove lampe – kaže stari Tomislav.

Najbliži priključak za struju je na oko kilometar od kuće Jelića, potrebno je tridesetak stubova i nekoliko kilometara provodnika…

Žedni

Darko Jelić, otac dečaka, svoje stado čitavo leto tera na pojilo koje je daleko desetak, dvanaest kilometara. Nemaju ni vode za piće, a povremeno do zaseoka, na jedvite jade, preko kamenjara, dođe kamion-cisterna. Mali Mićo ide u školu u Crvskom i dobar je đak.

Prošle zime Jelići su čitavih 45 dana bili zavejani, niti je ko mogao da se probije do njih, niti su oni kuda mogli.