LETNJI raspust. Sjeničko sunce. Bili smo tek deca. Ne sećam se koliko nas je tačno bilo. Dogovorili smo se da sagradimo kolibu i onda se rastrčali u potrazi za neophodnim materijalom. Pronašli smo stare ponjave, daske, eksere, dušeke… ali nedostajao nam je čekić. Motala sam se neko vreme po obližnjem pašnjaku i ugledala metalnu, masivnu napravu. “Ovo će poslužiti”, pomislila sam, i praveći se važna, otrčala nazad do mesta na kojem su moji drugovi već uveliko gradili nešto što je trebalo da bude naše buduće sklonište od sunca. Pobednički sam im prišla, prislonila ekser na drvo i svom silinom po njemu opalila tom metalnom napravom.

Tog trenutka, tog avusta 1990. godine, najgrozniji košmar i najdublji strah roditelja postao je stvarnost. To se dogodilo roditeljima te devojčice. Metalna naprava kojom je tada devetogodišnja Branka Brkić svom silinom opalila po ekseru bila je bomba zaostala iz Drugog svetskog rata.

Devojčica je preživela, ali je razorna eksplozija zauvek odnela njen vid i obe šake. Ona je verovatno jedna od poslednjih žrtava najkrvavijeg rata moderne istorije.

Branka Brkić danas ima 34 godine. Upoznali smo je u njenoj kancelariji u Savezu slepih Srbije, gde je zaposlena poslednjih nekoliko godina. Ona je izuzetno lepa žena, bujne i duge smeđe kose, privlačnih crta lica i krupnih očiju koje se tek naziru ispod tamnih naočara koje nikada ne skida. Na njenom licu je mnoštvo tačkica boje mastila. Ožiljci. Zajedno sa njom, u kancelariji u Ulici kneza Miloša u Beogradu, dočekao nas je njen suprug Milan.

– Ne bih volela da ovo bude još jedan tekst o nekoj nesrećnoj ženi, o nepravdi koju je doživela, o depresiji sa kojom se bori, o samosažaljenju, o sažaljenju drugih, jer to onda, prosto, ne bi bila istina – bile su to uvodne reči Branke, a onda se vratila na surove dane koje je, nažalost, morala da preživi. Da pobedi.

Nekoliko dana posle eksplozije Branka se probudila u krevetu u Tiršovoj ulici. Doktori su joj bojažljivo saopštili ono što je, naravno, i sama znala.

– Nisam klonula, već sam situaciju shvatila kao trenutnu. Mislila sam, naravno, progledaću ja. Nije toliko strašno. Prošlo je neko vreme kada shvatila da se to, ipak, neće dogoditi, ali sam namerno nastavila da maštam i da se nadam. Znate, nada je nešto najbolje što čovek ima – bez patetike, bez poteškoće, pričala je Branka o najtežim trenucima života.

Umesto kući, u Čačak, gde se njena prodica iz Sjenice doselila nekoliko godina pre nesreće, Branka je život nastavila u Beogradu. Naredni period odrastanja i prilagođavanja provela je u Zemunu u školi za slepu i slabovidu decu “Veljko Ramadanović”.

– Prvi koraci i borba sa mrakom, uz podršku okoline i porodice, koja je svaki slobodan trenutak provodila sa mnom, učinili su da lakše zakoračim u sudbinu koja je bila ispred mene. Bila sam odličan đak.

Branka se nije zaustavila posle osnovne i srednje škole. U smiraj 2008. godine diplomirala je ekonomiju sa visokim prosekom.

– Niko mi to nije poklonio, niti sam ja ikada tražila tu vrstu pomoći. To ne bi bilo fer prema drugima – kaže ovaj diplomirani stručnjak međunarodnog marketinga.

U međuvremenu, uspešno je pohađala kurseve kompjutera i esperanta, tog veštačkog jezika.

Ona danas skoro sve radi sama bez pomoći drugih. Sama telefonira, kuca na kompjuterskoj tastaturi, češlja se…
Dok nam priča svoju životnu priču, iako ju je ko zna koliko puta čuo do sada, svaku njenu reč pomno prati njen životni pratilac Milan.

– Upoznali smo se odavno, a onda smo se slučajno sreli u Beogradu. On je iz Vukovara, pa smo naše prijateljstvo održavali preko “Fejsbuka”, “Skajpa”… Na kraju smo se zaljubili i onda prošle godine i venčali.

Mladi bračni par kupio je stan na kredit, a uskoro, nadaju se njih dvoje, njega će obogatiti – decom.

– Nadam se da mi sada verujete kada vam kažem da sam ja jedna srećna i ispunjena osoba. I razumete zašto ne želim da se moja sudbina predstavlja kao još jedna žalopojka.

Ovim rečima nas je ispratila iz kancelarija hrabra i jaka žena Branka Brkić.

DRUGA ŠANSA

– BILO je situacija kada osetim da me ljudi ili sažaljevaju, ili me izbegavaju, ili imaju razne predrasude, ali ne zameram to. Shvatam da se u tim slučajevima radi o njihovom neznanju. Zato uvek ljudima pružim drugi šansu.