Autor: Marina Radovanović

FOTO: Zimbio

Da, to je Asmir Kolašinac! Ko drugi?! Zapravo, ovaj momak je i mnogo više od toga. On je neko ko svojom harizmom pleni i osvaja srca ljubitelja sporta iz svih krajeva sveta. Svojom korpulentnom figurom i razoružavajućim osmehom devojke ostavlja bez daha. Mlade ljude podstiče na zdrav način života, a svoje meštane, Sjeničane, uspesima u kontinuitetu tera da se svojim gradom ponose u svakom trenutku. Sve to sa nepunih trideset godina… Malo li je?!

Kako izgleda biti u koži Asmira Kolašinca, evropskog šampiona, poznatog sportiste, nežnog momka u telu diva, barem na jedan dan?
Ja sam u ovoj koži još od rođenja, tako da sam se već navikao na nju. Šalu na stranu, jedan dan je jako malo vremena da biste osetili sve ono lepo i teško što se dešava oko mene, ali i u meni. Jedan dan je premalo da iskusite taj pritisak na svojoj koži kada izađete pred desetine hiljada ljudi da pokažete koliko možete, ali ako biste uopšte želeli da budete u koži Asmira Kolašinca, preporučujem vam da to bude period kada sam van takmičenja, kada se sezona završi, kada samo šetam, uživam, izlazim. Nisam boem, i nikada ne pijem alkohol! No, noćni život ipak volim. Pa, živ sam čovek! Tada je zaista prijatno biti u mojoj koži.

Skoro da nema osobe u Srbiji i šire, u regionu, koja nije čula za tebe. Posebno si popularan među mlađom populacijom. Kako izlaziš na kraj sa svim obožavaocima kojima jedan tvoj autogram, zagrljaj ili fotografija znače neizmerno? Šta bi poručio mladim talentima koji žele da krenu tvojim stopama?
Najiskrenije – uopšte ne želim da ,,izlazim na kraj” sa tim, već da to traje još dugo. Mnogo mi je drago kada me ljudi prepoznaju i pozdravljaju na ulici, pogotovu mladi. Takva pažnja mi veoma prija, jer ona možda znači da se moji rezultati prate, da dobijam podršku i sa strane. To je za jednog sportistu veoma značajno. Baš zato bih hteo da mladim ljudima barem u sportu budem uzor. Poručio bih im samo da istraju u svojim snovima, jer doći do vrha uopšte nije lako.

FOTO: Facebook

Ukoliko se sagleda dosadašnji tok tvoje karijere, stiče se utisak da ona ide strogo uzlaznom putanjom. Međutim, činjenica je da se svaki sportista susreće i sa usponima i padovima. Šta te u teškim trenucima motiviše da nastaviš dalje? Da li si ikada pomislio da odustaneš?
Skoro sam imao jako težak period kada sam dosta preispitivao sebe. Bilo je to nakon Svetskog prvenstva u Moskvi ove godine. Plasirao sam se u veliko finale koje je, samo po sebi, već ogroman uspeh. Međutim, ja sam očekivao mnogo više od tog finala. Ja sam želeo medalju. Zaista sam bio izuzetno spreman, posvećen i motivisan. Ipak, izgoreo sam u želji i napravio neke početničke greške pred samo takmičenje. Skupo sam ih platio. Onaj faktor koji je u svim kriznim situacijama presudan za korak dalje, svakako je vera. Ne treba nikada prestati verovati u sebe i krajnji cilj. Nismo ni svesni koliko možemo. Mene ovakve situacije, poput moskovske, samo ojačaju, i daju još više motiva za nastavak. Zato nemam razloga da odustanem. Nikada nisam ni pomislio na to, niti ću!

I dan – danas rado posećuuješ svog prvog trenera, koji je najzaslužniji što je tvoj izbor pao na atletiku umesto na rukomet. Sa tvoje tačke gledišta, da li je bolje imati nekoga ko će stalno ukazivati na eventualne greške pri radu ili, pak, biti ,,sam svoj gazda“?
Moram da napomenem da je za moj izbor, pored trenera, moj otac zaslužan u velikoj meri. Istina je da najviše treniram sam, ali, sadašnji trener mi puno pomaže sugerisanjem na neke greške i korisnim savetima, kojima mi ukazuje na koji način da iste otklonim. Zato smatram da je uvek bolje imati nekoga uz sebe, nekoga od poverenja i što je najbitnije, stručno lice, koje zaista zna kako da vam pomogne.

Poznato je da si u sjajnim odnosima sa Emirom Bekrićem, momkom koji je nedavno ispisao zlatnim slovima stranice srpske atletike. U slučaju dama u sportu, neretko se viđaju totalno drugačije situacije među konkurentkinjama. Kako to objašnjavaš?
Na Emira Bekrića gledam kao na mlađeg brata, a on na mene kao na starijeg. Oduvek je tako bilo i biće, nadam se, zauvek. Družimo se i privatno, poznajem njegovu porodicu, kao i on moju. Naš odnos se neće i ne može promeniti, jer je Emir van atletske staze isti kao i na njoj – dobar, uporan, borben, istrajan. Njegovi uspesi me uvek neizmerno obraduju, kao i moji njega, nikada jednan drugog nećemo smatrati konkurencijom. Doduše, takmičimo se u različitim disciplinama, pa možda i iz tog razloga ne zavidimo jedan drugome. Ko zna!? Možda je, generalno, u ženskom sportu drugačija situacija, ali ne usuđejem se da to i tvrdim, jer se u čitavoj našoj atletskoj reprezentaciji može primetiti samo međusobna podrška i bodrenje, mesta za ljubomoru nikada nije bilo.

Koliko ti vreme dozvoljava da pratiš rezultate ostalih sportista SD Partizan, u kome si ponikao? Da li bi sebe mogao okarakterisati kao ,,vatrenog Grobara”?
Nažalost, imam jako malo slobodnog vremena u toku sezone i onda mi je jako teško da posećujem fudbalske ili košarkaške utakmice, koje inače najviše pratim. Ali, kad god mi se ukaže prilika, iskoristim je, odem na utakmicu. To znaju da cene kako igrači, tako i verni navijači mog Partizana. Naravno da sebe smatram Grobarom, ali ne mogu da kažem baš da sam vatreni navijač, ali, za Partizan navijam svim svojim srcem!

Šta ti najviše pomaže da se opustiš u svoje slobodno vreme? Da li ti obaveze dozvoljavaju da koliko – toliko obilaziš svoj rodni kraj?
Obožavam da gledam filmove, prosek mi je dva filma na dan. Takođe, zaljubljenik sam u automobile, pa se neretko njima bavim, proučavajući ih detaljno. Ponekad, navodno, sređujem svoj auto. Kad god imam vremena, odem do rodnog kraja, vidim se sa najbližima, podsetim sebe odakle sam krenuo, sakupim novu dozu energije i onda još spremniji krećem u nove pobede. Ove stvari pomažu mi samo da mnogo jače treniram.

Porodica, prijatelji, detinjstvo, Pešter, sneg, sudžuk, kajmak – šta te najviše asocira na Sjenicu?
Svakako su to detinjstvo i porodica, bez koje ništa ne bi imalo pravi smisao.

Kažeš da onaj ko je rekao da nije bitno da li si pobedio ili izgubio, već da je važno učestvovati, sigurno je i sam već izgubio. Navedi nam tri stavke koje su, po tebi, recept za pobedu.
Vera u sebe i bezgranične sposobnosti koje svakako imamo, vera u pobedu, strah od neuspeha. Ovo poslednje je veoma jak motiv, posebno za onoga ko zna da ga kontroliše.

Kada te možemo očekivati na svečanom balkonu gradske Skupštine (ako se to uopšte može planirati)?
Uskoro, nadam se! Najidealnije bi bilo 2016. Ali, ko zna?! Očekuj neočekivano!