Zaselak Janturine sakriven je na vetrovitom uzvišenju, zimi često zavejanom, u mesnoj zajednici Bare, na najpristupačnijem delu granice Srbije i Crne Gore. Od opštine Sjenica udaljen je 40, a od centra mesne zajednice 10 kilometara. Svi iz Janturina odavno su otišli, ostali su još samo Jelići jer nisu imali gde da odu.

Zna dobro starina Tomislav, koji je na Pešteru odrastao i proveo ceo svoj život, da se godišnja doba ovde menjaju i po nekoliko puta u toku dana, da je sunce u oktobru samo božji dar i da će sneg koliko već sutra.

To što za osam decenija nije dočekao struju i što njegova porodica i u 21. veku živi u mraku mnogo ga ne brine, navikao je, kaže, na muku i petrolejku, ali kad pomisli na unuke 10-godišnjeg Miću i 7-godišnjeg Miloša, koji do škole u udaljenom Crvskom moraju pešice ili na konju, srce mu se zaledi, a oči zasuze. Za dve godine ista muka čeka i trećeg unuka 5-godišnjeg Marka i četvrtog koji će, pošto je snaja Svetlana pred porođajem, na svet doći do kraja ovog meseca.

Život u mraku

– Bojim se umreću, a sijalicu dočekati neću. Nismo puka sirotinja, imamo stoke i hrane, dovoljno da preživimo u ovom bespuću bez vode i struje, ali nemamo novca da sami dovedemo struju, tri kilometra bandera i kablova za nas su velike pare – priča Tomislav. – Plačem dok moji unuci uče pod svetlom petrolejke i kad se iz škole, udaljene desetak kilometara, vraćaju mokri do gole kože i promrzli. Trenutno ih u školu na konju vodi otac Darko, kad napadaju snegovi i to će biti teško. Dešava se da smo po mesec dana zavejani i da ne idu na časove. Mislio sam da će opština Sjenica i država Srbija učiniti nešto da konačno i mi živimo kao i ostali ljudi, da moji unuci vide televizor i saznaju šta je to crtani film, ali je sve ostalo na obećanjima. Moja supruga Borka preminula je prošle godine, nije dočekala struju koju je čekala bar pet decenija, došla je na ovaj svet u mraku i tako i otišla – vajka se starina Tomislav.

Miloš i Marko uz svetlost petrolejke

Otac Darko Jelić čini za svoje dečake sve što može.

– Krenemo dva sata pre početka nastave, nekad i ranije, dok su Mićo i Miloš na časovima, ja sedim ispred škole i čekam. Vraćamo se kasno posle podne, zimi po dubokom mraku, često kuću tražimo baterijskom lampom. Izgubim zbog škole po ceo dan i ne mogu da se bavim poljoprivrednim poslovima od kojih živimo, mučan je ovo život da mučniji ne može biti – priča Darko. – Postoji opštinska lada niva kojim se prevoze đaci do škole u Crvskom. Prošle i pretprošle godine stariji Mićo je povremeno koristio ovo vozilo, sad se, kažu, lada napunila druge dece, pa za moje sinove nema mesta. Tražili smo da lada napravi turu više i prevozi i moje dečake, ali nije vredelo, mi i dalje u školu idemo na konju, kad napadaju snegovi deca će ostati kod kuće – žali se Darko.

Čokolada za slavu

Svetlana Jelić, Darkova supruga i Tomislavljeva snaja, uskoro će se poroditi.

– Samo ja znam kako je u ovakvim uslovima gajiti troje male dece. Vodu donosim s udaljenog bunara, nemamo struju, ni mašinu za pranje, pa sve moram rukama. Još teže ih je učiti da pišu i čitaju uz svetlo petrojelke, nekad i sveće. Obično dođu umorni i čim nešto pojedu odmah zaspu – priča Svetlana.

Lekari su joj rekli da je na putu i četvrti sin.

– Nek su živi i zdravi, oni su nam najveće bogatstvo i zbog njih su sve naše muke, ali ovde im bez struje nema života. Da se selimo ne možemo, jer od sve naše ušteđevine i imovine u gradu ne bismo mogli da kupimo ni deset kvadrata prostora, a od čega bismo se hranili kad ništa drugo, osim muže krava i pravljenja sira, ne umemo da radimo – ističe Svetlana.

Mićo Jelić će na jesen, kad završi četvrti razred, morati u još udaljeniju školu u Barama.

– U školi sam tek u trećem razredu video televizor i prvi put čuo za crtani film. Moja braća Miloš i Marko još nisu imali prilike da se upoznaju sa ovom spravom, nikada nismo bili u gradu, čokoladu probamo jednom godišnje, obično kad nam je slava i kad nam je donese poštar Radoje Kuč – priča 10-godišnji Mićo.

Prošle godine je čak i ministarka energetike Zorana Mihajlović prilikom posete Sjenici apelovala da se što pre ovoj i svim drugim porodicama koje su u mraku dovede struja. Nažalost, Elektrodistribuciji u Sjenici još niko nije dao nalog da to i sprovede.

– Mala smo i siromašna opština, imamo još porodica na Pešteru koje su bez struje i sami ne možemo da rešimo nevolje Jelića. Pokušaćemo da se sretnemo sa ministarkom energetike u nadi da ćemo nekako izdejstvovati svetlo za Jeliće. Opštinskim mašinama probili smo im i nasuli put do kuće, potrudićemo se i da nekako organizujemo prevoz, ali i to će biti veliki problem, jer po nedođiji u kojoj oni žive niko neće da vozi, niti je prevoz moguć bilo čime osim terenskim vozilima ili na konjima – ističe Mića Kaličanin, pomoćnik predsednika opštine Sjenica.

Poštar jedini gost

Porodicu Tomislava Jelića retko ko obilazi, jer je daleko od svih puteva i prvih komšija. Kad napadaju veliki snegovi danima su, a nekada i mesecima, odsečeni od sveta. Dešava se da ih tokom zime poseti samo jedan čovek – Radoje Kuč, poštar iz Karajukića Bunara, koji do Janturina stiže motornim sankama.

– Radoje nam donese gasa, baterija, lekova i namirnica, dešava se i da na sankama decu prebaci do škole, radujemo se svakom njegovom dolasku, jer nam donese i najnovije vesti iz Sjenice, od njega čujemo ko je umro, ko je bolestan i ko se odselio – kaže Darko.

Agregat i gorivo

Jelići su tek nedavno dobili informaciju da se za njih interesovala i ministarka energetike Zorana Mihajlović, nisu je nikada čuli ni videli, ali velike nade polažu u nju, jer su im, kako naglašava starina Tomislav, neki pametni ljudi rekli da samo ona može da im pomogne.

– Javljao nam se naš čovek sa Kipra, nije nam rekao kako se zove, i interesovao se da li bi nam nešto značio agregat za struju. Naravno da bi nam značio, jer bi bar imali svetlo i televizor, ali bi se brzo postavilo pitanje kako da ga punimo gorivom. Hvala ovom čoveku, mi još verujemo u državu i nadamo se da nas nije zauvek otpisala – poručuje deda Tomislav.

Fotelje na razvlačenje