SJENICA – Jeste hladno, ali makar su na sigurnom.
Već prve noći snegom zavejana Sjenica je azilantima koji su tek stigli pokazala – zube! Juče ujutro, na minus 15 ili 16 stepeni, dok su meštani uprkos hladnoći obavljali redovne poslove i špartali ulicama kao da je lep letnji dan a ne debeli mraz, u spavaonicama hotela „Berlin“, iza prozora pod injem, bilo je – toplo!

Nedostaju najbliži

– Auuu… Da li je moguće… – zavapio je na hodniku prvi Nigerijac na kog smo naišli kad smo mu rekli koliko je hladno napolju.
Ibrahim, nesrećnik koji je od rata pobegao iz Malija, pa utočište našao na Pešteru, na sjenički mraz juče ujutru gledao je – poetski:
– Jeste hladno, prvi put smo videli ovoliko snega, ali važno je da su oko nas ljudi toplog srca!

Njemu je, kaže, u Sjenici dobro.
– Dobro smo primljeni i zadovoljni smo ljudima koji o nama brinu – kaže on.
Komšija sa kreveta pored, Hajsam Hašim iz Sudana, istini za volju, kako se probudio, zabrinuto je gledao kroz prozor.
– Kod nas je mnogo toplije, ovde je hladno… Telo nam nije pripremljeno za ovakav šok… Bojim se – poverio nam se.

U spavaonicama, na vojničkim krevetima, neki su juče dodatnu toplotu tražili pod ćebadima, drugi su za trpezarijskim stolovima ubijali vreme gledajući snegom okovanu Sjenicu. Svako sa svojom brigom

Idu dalje

– Tri meseca se nisam čuo s mojima, s majkom i malom sestrom. Niti oni znaju šta za mene, niti ja za njih… A u mojoj zemlji je rat, plemenski, najgori… Od njega sam i pobegao – zabrinuto nam je ispričao Ibrahim očiju punih suza.

Oni s kojima smo na hodniku progovorili koju reč kažu da se u Sjenici osećaju sigurno, ali da im je i dalje glavna briga kako da produže dalje, ka zapadnoj Evropi.
– I ovde, u Sjenici, imam isti san: da se jednog dana oženim, dobijem decu i da živim od svog rada – kazao nam je Ibrahim iz Malija.