Beloglavi sup, još u srednjem veku nazvan „kraljevska ptica“, odavno je redak i vrlo ugrožen čuvar reda u prirodi. Iako ovoj neobičnoj životinji najveća opasnost preti od čoveka, on mu je u Srbiji pritekao u pomoć – ljudi u Specijalnom rezervatu prirode „Uvac“, koji se prostire na razmeđu opština Nova Varoš i Sjenica, na obodima Peštera i Zlatara, u jednom od najvećih staništa beloglavog supa u svetu, sa preko 600 jedinki. Ovde ljudi o orlu vode računa danonoćno i na najsavremeniji način, pošto je uveden sistem mikročipovanja po kome će znati svakog trenutka gde se koji beloglavi sup nalazi. Jer, prostor Srbije i Balkana, za ovu pticu neverovatne lepote je mali, pa orlovi iz kanjona Uvca u svojim kretanjima dospevaju do Izraela, Estonije, Turske, Poljske, Crne Gore, pa čak i do Jemena na Arabijskom poluostrvu. Naravno, oni su vraćeni „svojoj kući“ u rezervat „Uvac“.
Nekoliko beloglavih supova iz Specijalnog rezervata prirode „Uvac“ kod Nove Varoši, neko vreme imaće ugrađene specijalne mikroodašiljače, pa će se satelitskim putem pratiti njihovo kretanje. Ovi visokoletači dosegnu visinu i do tri hiljade metara, jedreći na toplim vazdušnim strujama prelete i po 3500 kilometara daleko od svojih gnezda u kanjonu Uvca kod Nove Varoši. Kako su nam rekli u rezervatu, u ovom naučnom projektu savremena oprema će pomoći ornitolozima da proniknu u tajne kretanja ovih orlova i da mapiraju lokalitete koji su najoptimalniji za život ove vrlo korisne vrste, poznate kao čistači prirode.
„Da bi došao do hrane, beloglavi sup dnevno preleti i stotinak kilometara, vrlo je teško obezbediti njihovu potpunu zaštitu na širem području i oni su veoma ugrožena ptičja vrsta. Praćenjem njihovog kretanja dobićemo jasnu sliku o lokalitetima koji pružaju idealne uslove za njihov život“, kaže ornitolog dr Saša Marinković sa Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković“ iz Beograda.
Od kada je Srbija 1992. godine zvanično proglasila zaštićena gnezdilišta orlova beloglavog supa, njihov broj je porastao sa deset parova na 600 jedinki.
Najznačajnija kolonija je u kanjonu reke Uvac kod Nove Varoši, gde ima preko 600 beloglavih supova, manje su Mileševka kod Prijepolja i Trešnjica kod Valjeva, a ova vrlo korisna i lepa ptica ne ubija svoj plen i hrani se samo lešinama, rekao je dr Marinković. On je napomenuo da je od četiri vrste lešinara koje su nekada živele na prostoru Srbije, izumiranje za sada izbegao samo beloglavi sup, koji je u našoj zemlji oduvek smatran za kraljevsku pticu, pa je ovaj orao na grbovima srpskih kraljevskih porodica Nemanjića, Mrnjavčevića, Lazarevića i Crnojevića, stilizovani prikazi su i na rozetama manastira Žiče i Ljubostinje, našao se na američkim i drugim grbovima u svetu, a u Egiptu ima status svete ptice. Dr Saša Marinković je najavio i pokretanje programa reintrodukcije beloglavog supa na Staroj planini kod Pirota, a srpski ornitolozi pomažu i uspostavljanju gnezdilišta i u okolnim zemljama, Rumuniji i Bugarskoj.

Tokom ove godine u Specijalnom rezervatu prirode „Uvac“, 89 parova izleglo je 77 mladih orlova, kažu u novovaroškom Fondu za zaštitu ptica grabljivica „Beloglavi sup“.
Ovaj Fond je i osnovao Rezervat za zaštitu beloglavog supa, još 1991. godine, kada je u kanjonu Uvca bilo svega 12 ovih ptica, koje su se danas namnožile i predstavljaju jednu od najvećih evropskih kolonija.
Kako su nam ispričali na Pešteru ovih dana, u poslednjih nekoliko decenija prošlog veka crni prišt, antraks, bio je veliki ekonomski problem za ovdašnje stočare, ali ogromna opasnost i za same ljude. Narod je obolevao zbog neposrednog kontakta sa zaraženom stokom, a leka, naravno, nije bilo. Stari pešterski stočari zahvalni su samo beloglavom supu, kontroloru i lekaru prirode, kako vele, koji je vekovima uništavao ovu opaku bolest, jer njegov želudac lako vari meso lešine koja je obolela od crnog prišta. Prema dokazanim stručnim saznanjima, on je potpuno imun na antraks, koji se u leševima uginule stoke decenijama održavao zagađujući travu i pašnjake. Ova veličanstvena ptica rešila je problem antraksa, pa je zadnji slučaj obolevanja ljudi od „crnog prišta“ u ovom delu Srbije registrovan davnih pedesetih godina prošlog veka.
„Godišnje na hranilištu Manastirine, u kanjonu reke Uvac, dopremimo preko 120 tona uginulih životinja i raznog klaničnog otpada. Imamo samo jedan stari kamionet terenac, a zimi hranu nosimo na leđima, jer su ovde veliki snegovi i putevi su teško prohodni. Ali zbog beloglavih supova nama nije ništa teško“, kaže Nebojša Popović, rendžer u Rezervatu
Darko Ćirović, jedan od najodgovornijih ljudi u Specijalnom rezervatu prirode „Uvac“ kaže nam da je još 1971. godine država zaštitila ovaj deo kanjona, a 1995. godine Rezervat je zaštićen posebnim zakonom kako bi se sprečio nestanak izuzetno korisne ptičje vrste kakav je beloglavi sup. Na obalama Zlatarskog jezera, nastalog šezdesetih godina prošlog veka, i u kanjonu reke Uvac, sa čuvenim meandrima, formirano je veliko i značajno stanište beloglavog supa.
U Rezervatu su nam se požalili da stanovnici Peštera, da bi stoku i sebe zaštitili od zveri, ponajviše vukova, nesvesno uništavaju beloglave supove. U lešine stoke stavljaju pesticide, najčešće kroazan koji je jako otrovan, pa umesto vuka, često do tih ostataka dolaze beloglavi supovi.
U minulih nekoliko godina registrovani su slučajevi trovanja ovih orlova.

izvor:pravda