NEMA bajke u objašnjenju geologa da je iza sedam gora, Zlatara, Javora, Golije, Ozrena, Jadovnika, Žilindara i Giljeve, nekada bilo samo jedno jezero koje se vremenom povuklo i “ostavilo” visoravan. Ime je dobila, po “pešteru” starom, arhaičnom nazivu za pećinu. E, tu, već, počinje stvarna “bajka”. Ona o prelepom, impresivnom podzemnom svetu najveće visoravni na Balkanu, koja je udružena sa veličanstvenim Uvcem stvorila jedan od najupečatljivijih, najlepših predela Srbije.

Svaka pukotina i svaki otvor na površini Peštera u vezi su sa tim svetom pećina. Koliko je neistraženih, niko ne zna. Dovoljno je, međutim, da se zaviri u jednu od četiri istražene, Ledenu, Ušačku, Tubića ili Baždarsku pećinu, da bi se ponela impresivna slika, jedna od onih koje se pamte celog života.

Željni baš takve slike, sa članovima sjeničkog planinarsko-speleološkog društva “Zmajevac” upustili smo se u otkrivanje lepota Ušačke i Ledene pećine. Ali ne sa Uvca preko turistima dostupnog ulaza Ledene pećine, nego sa teže strane rezervisane za speleologe. Od zaseoka Ušak pešterskog sela Gornje Lopiže. Naši vodiči tvrde da smo, na ovom istraživačkom “zadatku”, prva novinarska ekipa.

I na samom početku iznenađenje, “sređena” jazbina! Kao najiskusniji, Ramo Tahirović i Reuf Hodžić prepipavaju je dlanovima. Nije topla, kažu, možemo da nastavimo. Koračamo polako, svodovi pećine su visoko iznad nas, a nanosi nekih davnih velikih voda visoko na kamenim izbočinama zidova.

– Dugo su i meštani i stručnjaci verovali da su Ledena i Ušačka pećina, kao i jama Bezdan, odvojeni prostori. Niko nije slutio da je priroda ovde sagradila jedan od najzanimljivijih speleoloških objekata u Srbiji. Istraživanja su, naime, pokazala da je reč o jedinstvenom speleološkom sistemu dugom više od šest kilometara. Ima više ulaza, brojne kanale koji povezuju pećine, sifone, dvorane i pećinske ukrase – priča usput Reuf Hodžić, za koga ostali članovi ekspedicije tvrde da je jedan od najvećih zaljubljenika u ovaj pećinski sistem.

Temperatura u pećini prijatna, i leti i zimi oko osam stepeni. Posle prvih petstotinak metara u jednoj “niši” ostavljamo jakne i šalove. Suvišni su, a predstoje penjanja u bočni kanal koji vodi do Ledene pećine. Plafoni se, polako “spuštaju”, prostora je sve manje, put je sve strmiji, a ilovače i podzemnih voda sve više…

– Idemo uhodanim putem, ali postoje visoki kanali u Ušačkoj pećini koji nikada nisu istraženi jer nije bilo bezbedne opreme i tehnike. Zato smo sigurni da bi se posle nekih budućih, dodatnih istraživanja ovaj pećinski sistem produžio, a možda i obogatio neotkrivenim nakitom. Osim toga, na površini i na liticama Uvca postoje neka mesta koja smo locirali pre dve godine i za koje verujemo da vode do sistema – otkriva Hodžić dok uveliko puzimo i naizmenično hodamo dobro povijeni ili čučeći.

Pažljivo posmatramo hijeroglifne naslage. One su, kažu saputnici, arhiv svega što se u geologiji ovog kraja vekovima događalo. Put je sve teži, ali vredi. Stižemo do prve dvorane, a blistavi, veličanstveni pećinski ukrasi prirode, najstrpljivijeg neimara i umetnika, oduzimaju dah. Blistava, očaravajuća, biserna belina, veliki i mali stubovi, kade, jezerca i bezbroj različitih kristalnih cevčica iz kojih se čuje po neka kap vode koja neumorno kleše krečnjak… Doživljavamo bajku s početka priče.

– Nakit je uglavnom fosilni jer je prestao da “raste”. To je i najvažniji razlog zbog kojeg ga ne bi trebalo lomiti. Ponovo ne može da nastane! Ne bi ga trebalo čak ni dodirivati, a kamoli zaprljati. Zvuči neverovatno, ali “fleke” su večne – opominje Hodžić i tvrdi da zna neka mesta u Ledenoj pećini koja su uprljana još pre tri decenije.