Porodica Jelić iz zaseoka Janturine, u opštini Sjenica, nema struju. Deca pod svećom pišu domaće. Ništa od pomoći i obećanja

Uprkos nadi, a bilo je i ozbiljnih obećanja, da će im država i dobri ljudi pomoći da sijalica konačno zasvetli i u njihovim oronulim brvnarama u zabitom zaseoku Janturine u mesnoj zajednici Bare na Pešteru, porodica Tomislava Jelića (81), jedna je od retkih u ovom kraju i uopšte u Srbiji koja u 21. veku živi u mraku. I ovu zimu, hladnu i neizvesnu – peštersku, dočekuje bez struje.

Već šest godina Tomislav Jelić, njegov sin Darko i snaja Svetlana mole nadležne u opštini i Elektrodistribuciji u Sjenici, u EPS-u i Vladi Srbije “da ih pogledaju”. Da učine nešto i pomognu im da Tomislavovi unuci, a Darkovi i Svetlanini sinovi: Mićo (11), Miloš (8), Marko (6) i Drago (1,5) bar približno žive kao i druga deca na Pešteru: da domaće zadatke više ne pišu pod svetlom petrolejke ili sveće, da pogledaju televiziju i da konačno saznaju šta je crtani film.

– Ostali smo ovde na granici Srbije i Crne Gore da se na ovoj vetrometini i u muci, gajeći stoku, borimo za koru hleba i ovo četvoro dece koja, nažalost, još rastu u mraku – žali se deda Tomislav. – Star sam i možda neću dočekati da sijalica zasvetli i u mom domu, ali zbog mojih unuka još se ne predajem i molim. Zbog njih me boli duša. Šta su oni zgrešili da ovako ispaštaju? Često se zapitam da li su za opštinu Sjenica i našu državu i oni vredni koliko i ostala deca širom Srbije i da li nam je sudbina odredila da život provedemo u mraku.

Tomislavova supruga Danica preminula je lane u 80. godini, a da nije dočekala struju koja je na Pešter stigla pre pola veka.

– Za 50 godina mi nismo uspeli da dovedemo žicu od najbliže bandere udaljene dva i po kilometra – nastavlja Tomislav. – Sami smo nemoćni, a opština i država nas zaboravili. Star sam i teško hodam, svuda idem na konju, dođe mi da, pre nego što odem na onaj svet i mojoj Danici, uzjašem mog Šarca, odem pred Vladu Srbije i da se ne vraćam sve dok nam ne dovedu struju. Ko zna za šta sve troše pare, a navodno nemaju za nekoliko bandera i žicu koje bi nam otvorile oči.

Darko je prinuđen da đake Miću i Miloša do škole, u udaljenom selu Crvsko, često vodi na konju i da izgubi po ceo dan da bi ih, pre mraka, kroz bespuće vratio kući. Svetlana donosi vodu na rukama sa udaljenih bunara, pere ručno i trudi se da u mraku sinovima pomogne da napišu domaće zadatke.

– Bilo je svakakvih obećanja, posećivali su nas i iz opštine i iz elektrodistribucije, obećavali su da će pomoći – jada se Svetlana Jelić. – Posebno smo se obradovali kada je ministarka Zorana Mihajlović prilikom prošlogodišnje posete Štavlju, čuvši za naše nevolje, rekla da na Pešteru i u Srbiji više niko neće biti bez struje. Nažalost, mi i dalje živimo u mraku.

IMA DOBRE VOLjE, ALI NEMA NOVCA
– Opština Sjenica je siromašna i uprkos dobroj volji da pomognemo ovoj porodici, nismo imali sredstava da im dovedemo struju, a i nisu jedini na Pešteru koji su još bez svetla – kaže Mića Kaličanin, pomoćnik predsednika opštine Sjenica, koji je više puta posećivao Jeliće i nosio im pomoć. – Očekivali smo da će im pomoći EPS, ali je iz nekog razloga i ta pomoć izostala. Javljali su se i neki donatori, dobri ljudi koji su bili spremni da finansiraju dovođenje struje podzemnim kablom, ali su odustali kada im je rečeno da je domaćinstvo Jelića 30 metara na teritoriji Crne Gore i da može biti administrativnih problema. Nismo ih zaboravili, ali nemoćni smo da im sami rešimo problem.

DVA-TRI DANA DOVOLjNA
Porodicu Jelić posetili smo dan pre zahlađenja koje je najavilo dolazak zakasnele zime na Peštersku visoravan. Prave nevolje njima tek dolaze. Ipak, ako ne bude velikih snegova i mraza, a pronađu se sredstva, “trasa” bi se mogla završiti za dva-tri dana, a struja bi im mogla stići i pre Nove godine.

M. NIĆIFOROVIĆ