Ovog majstora žene obožavaju jer RUČNO PRAVI obuću, a njegove CIPELICE iz Sjenice najviše kupuju RUSKINJE

U maloj radionici od 12 kvadrata, ali dovoljno velikoj da u nju stanu neverovatna kreativnost i posvećenost, već dve godine radi najmlađi obućar u Sjenici.

Po dolasku u ovaj gradić, poznatom po bogatoj istoriji, prirodi o kojoj svetski novinari pišu samo hvale i jedinstvenoj gastronomiji, dovoljno je da pitate prolaznike gde je radnja „Kod Nuka“ i oni će vas sa osmehom uputiti u svet cipela Seida Tandira (30), poznatijeg pod nadimkom Sejo.

Tim istim zanatom bavili su se i njegov otac Nusret, deda Selim i pradeda Jusuf, a najmlađi Seid je draži i čar popravke i izrade cipela otkrio nedavno. Mada je kao dečak rado provodio vreme sa ocem u radnji pomažući mu koliko je mogao, tek u 28. godini postao obućar. Igrom sudbine, to se desilo neposredno pred očevu smrt, koji mu je preneo sve svoje znanje i iskustvo.

Danas ovu radnju posećuju mušterije svih generacija, a Sejo je ponosan što cipele i čizme, njegovih ruku dela, nose Sjeničani i Pazarci, ali i ljubitelji kožne obuće iz inostranstva.

Tokom moje posete završavao je par cipela za jednog gospodina iz Beča, a jedan drugi čovek koji nosi broj 48 poručio ih je ovde, jer u prodavnicama, u toj veličini i sa takvim kvalitetom ne može da nađe ono što želi.

– U mojoj porodici svi su se bavili ovim zanatom, a ja sam ga zavoleo tek posle jedne televizijske emisije. Gledao sam kako jedan obućar iz Londona ručno pravi obuću samo po porudžbini i isključivo za poznate ličnosti, pa me je to inspirisalo da napravim nešto slično ovde u Sjenici. Čak je i mašina iz emisije bila marke Singer, baš onakva kakvu je koristio moj pokojni otac. Obućar je tada rekao da samo ona može da uradi savršen štep – priseća se Seid i priča mi da je odmah sa reči prešao na delo.

– Brzo sam savladao „gradivo“ i upijao zanat. Otac mi je sve objasnio – kako se uzima mera, kako se kroji koža, kako se prave šabloni. Gledao sam u njega kao što sam pre toga gledao u televizor sa kojeg je išla emisija. Šivenje mi je išlo teško u početku, ali uz više iskustva i rada sve je došlo na svoje mesto – kaže u Priči sa dušom.

Unutar ovog malog lokala skoro sve je autentično kao u vreme kada je tu radio Seidov otac. Alat, sto, tezga, stolice, radio-kasetofon, pa i kreka (peć na piljevinu i ugalj) čuvaju duh nekadašnjeg vremena.

Na zidu su fotografije stare Sjenice u kojoj je nekada bila radnja Sejovih predaka, a u fioci stare slike majstora sa vernim mušterijama.




Kada zimi dobro naloži kreku, ni minus 36 stepeni, koliko je bilo zimus u Sjenici, ne mogu da mu poremete svet mašte i kreativnosti.

– U Sjenici ima još tri obućara, a ja sam najmlađi. Ljudi su me lepo prihvatili, imao sam od koga na naučim i radim kvalitetno baš kao što je to radio moj otac. Nisam izgubio mušterije, čak sam dobio i nove.

Na moje pitanje da li je tačno (a to sam čuo u gradu) da žene vole da dođu u ovu radnju i donesu cipele, ne samo zbog kvalitetnog rada, već zato što je obućar mlad, lep i zgodan momak, Seid skromno odgovara:

– Ljudi vole da vide kada je neko mlad u starom zanatu. Trudim se da svi budu zadovoljni. Kad nekome ručno izradim cipele, cena mi nije na prvom mestu, već utisak i zadovoljstvo koje vidim na licu kada ih obuje. Tada mi je srce puno!

Pošto zatvori radnju, odlazi kući kod žene i dece, a zatim u Rukometni klub Sjenica, gde radi kao trener. Do 2013. godine bio je profesionalni rukometaš i igrao za RK Bosna, RK Sjenica i RK Peć, a onda je zbog povrede napustio karijeru i postao trener.

– Pre deset godina na moru u Crnoj Gori upoznao sam se sa suprugom Irinom, Ruskinjom koja se zbog ljubavi preselila u Sjenicu i sa kojom imam dvoje dece, sina Andreja i ćerku Džanu. Živela je u ruskom gradu Rjazanju koji ima od 800.000 stanovnika, a dolazak u malu Sjenicu bila joj je velika promena. Doduše, i tamo i ovde je hladno (smeh). U početku nismo mogli da se sporazumemo i bilo je komičnih situacija jer smo stalno koristili rečnik. Sada je sve lakše.

Seid mi otkriva da i neretko njegove cipele i čizmice upravo naručuju Rusi i Ruskinje i da se raduje kada one iz Sjenice odu preko granice.

– Najviše volim da napravim novu cipelu jer je to nešto izvanredno. Svaka cipela posebna je na svoj način, svakoj cipeli se dam maksimalno – od uzimanja mere, krojenja, do pravljenja šablona. Kad dođu kod mene, pitam ljude koji model žele da nose – salonku, duboku cipelu ili čizmicu i da li imaju probleme sa stopalom, a zatim uzimam mere. Žene najčešće donesu gotovu fotografiju onoga šta su zamislile – ispričao mi je Seid u svojoj Priči sa dušom i dodao da u Srbiji ručni rad nije na ceni, ali da je on zadovojlan i srećan jer ima posla i što svojom kreativnošću ostvaruje tuđe želje i svoje snove.

O tome šta još Seid radi, saznajte na njegovoj fejsbuk stranici OVDE.

 

izvor: Priče sa dušom

Pogledajte još jednu priču za dušu: