Na jednom uzvišenju sela Gradac kod Sjenice, gde zimi vetrovi šibaju kao u Sibiru, “vejavica probija zidove”, a živa u termometru često pada i do tridesetog podeoka ispod nule, u straćari sklepanoj od blokova, drveta, cirada i šatorskih krila, koja najmanje liči na kuću, živi porodica Slobodana Bandovića, nadničara i mučenika koji, uprkos želji da radi i zaradi, teško prehranjuje svoju majku Mariju, suprugu Stanku i sinove: Stefana (8), Radišu (6) i Petra (3).

Osim nemaštine i teških uslova za život bez vode i struje i toplog doma, Slobodana, njegovu suprugu Stanku i baku Mariju muči još jedna teška muka i briga: šestogodišnji Radiša teško govori, ima ozbiljnu govornu manu, a pitanje je da li će iduće godine moći u školu.

– Kasno je progovorio i teško govori, trebalo je da ide na lečenje, odnosno na vežbe što mi nismo mogli da mu priuštimo. Lekari kažu da bi njegov govor još mogao da se popravi, da još nije kasno i da treba da požurimo, ali mi u kući nemamo ni za hleb, a kamoli za česta putovanja u Sjenicu, Novi Pazar ili Beograd. Bojim se, ostaće nam dete invalid. Mnogo bismo se obradovali kada bi naš Radiša progovorio kao i ostala deca – jada se Slobodanova supruga Stanka.




Pokazuje nam haos u unutrašnjosti straćare u kome živi njena porodica.

– Imamo u blizini i brvnaru staru više od stotinu godina, koja prokišnjava, obično je puna vode i snega, svakog trenutka može da se uruši i nije sigurna za boravak. Ipak, da bi bar malo smanjila gužvu u našoj baraci, baka Marija spava u njoj, ponekad na rizik povede i Radišu i drugu decu.
Stanka i naglašava da njenim mališanima nedostaje baš sve: loše su obuveni i obučeni, najstariji Stefan u školu, umesto u dubokim i toplim čizmama, ide u opancima, nema ranac, pola knjiga i školski pribor.

– Da nam nije krave i nekoliko kokošaka bukvalno bismo gladovali. Već godinama smo stalno na kazanu narodne kuhinje Crvenog krsta u Sjenici. Mnogo nam pomaže i Vakufska kuhinja, iako smo Srbi, od Islamske zajednice često dobijamo obroke i pomoć, nikada nas ne zaobiđu i njihovi ramazanski pokloni. Ponekad se pojavi i neki dobar čovek koji nam uruči skromnu pomoć – priča Slobodan.

Leti nadniči od jutra do mraka i ni na taj način ne može da poboljša život svoje porodice.

– Čuvam stoku komšijama, čistim štale, kosim i plastim seno, sečem i cepam drva. Dnevno zaradim po 10-12 evra, leti i bude za golo preživljavanje, a nevolje dolaze sa dugom zimom i prvim hladnim danima kada na Pešteru za mene posla uglavnom nema. Ne znam kako ćemo dalje – jada se glava porodice Bandović.

Ova siromašna porodica, kao i sva druga sirotinja na Pešteru, Goliji i Rogozni, mašta o toploj kućici sa bar dve sobice, hodnikom i kupatilom. Deca sanjaju televizor, a najstariji Stefan kaže da je u školi kod druge dece video i mobilni telefon i da je poželeo da ga jednoga dana drži u ruci. Voleli bismo i da imaju štalu bar sa dve-tri krave i desetak ovaca. Za sada je sve samo pusti san…

Spremni sve da rade…
– Sve smo spremni da radimo, nema posla koji bi ja i moja Stanka odbili, kopali bi kanale i čistili štale samo da našoj deci i baki Mariji bude bolje. Na žalost, osim seoskog nadničenja, o drugom poslu, recimo u nekoj firmi, gde bi imali i zdravstveno osiguranje, za sada ne možemo ni da razmišljamo, jer je Sjenica mali grad sa malo radnih mesta, a Novi Pazar je baš daleko. Zato nam je svaka pomoć humanih ljudi dobrodošla. Najpre bismo “uredili” i utoplili našu straćaru, a malog Radišu bismo poveli na ozbiljnije lečenje – priča na rastanku Slobodan Bandović.




POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.

Foto: D. N. Petrović
izvor: vesti

Pogledajte još: